Autor: Marija Lukić
Zovem se Marija Lukić, a ovo je naša priča.
Mom suprugu je 2018. na radnom mestu pozlilo. Misleći da je nešto akutno u pitanju, neprepoznavajući simptome, odmah sam ga odvela u hitnu službu. Posle više sati dijagnostike, posle cele noći i jutra provedenih u hitnoj sluzbi, saopšteno nam je da su mu bubrezi otkazali i da je potrebna hitna hospitalizacija, u suprotnom neće preživeti ni 5 dana ako odmah ne bude hospitalizovan i dijaliziran.
Od tog momenta, sve lađe su nam potonule, šok, neverica, strepnja. Naime brzo smo se pribrali, koliko je to bilo moguće. Počela sam da tražim sve o dijalizi, hroničnoj slabosti bubrega, simptomima, životu sa dijalizom i mogućnostima za lečenje i transplantacije.
Shvatila sam da moramo da promenimo kompletan život iz korena. Dijetetski režim ishrane, smanjen unos tečnosti, unos belančevina i proteina, smanjen unos magnezijuma, kalijuma, fosfora i još mnogo ograničenja. U samom početku sam samo plakala kada sam sama da on to ne može da vidi. Želela sam da mu dam snagu, ali sam shvatila da ja ne mogu da budem njegov donor i da donora nema. On je sin jedinac, roditelji su mu stari i bolesni, nisu mogli da budu donori. Ostala nam je lista čekanja.
Tu smo i danas posle 5 godina i molimo se da se izmeni zakon, svest ljudi o donorstvu. Upoznali smo sve mane života na dijalizi, nagle skokove pritiska, nagle padove pritiska i kolapse čak i u krevetu. Jake grčeve i bolove u nogama noću i danju. Skokove parahormona, padove polnih hormona. Hobs i dijaliza sa sobom nose i smanjenje libida, funkcije hormona i nastajanje impotencije.
Mnogo snage, strpljenja, ljubavi koja prevazilazi poznate ljudske okvire je potrebno da dva partnera nauče da žive sa ovom bolesti. Mi nikada nećemo odustati od nas, naše ljubavi i želje da ponovo nekada živimo normalno i srećno kao i drugi parovi. Nadamo se i iščekujemo najvažniji poziv u životu. Želimo da nastavimo sa svojim životom i kroz nas da nastavi život donor organa koji bi dobili.
