Autor: Dragana Kovačević
“Samo da smo znali 5 godina ranije, možda bi bilo šanse da te spasimo dijalize”, rekao mi je doktor u Kliničkom centru Vojvodine nakon biopsije bubrega.
Nismo znali. Imala sam 23 godine i pažljivo osmišljen plan za budućnost – skupiću novac da upišem fakultet i preseliću se u veći grad. Imala sam spisak malih i velikih želja i svaki dan sam ga dopunjavala. Nikada nisam pomislila da na tom spisku prva želja treba da bude zdravlje – to se valjda podrazumeva, zašto ne bih bila zdrava? Mlada sam i osećam se dobro. Radila sam, za mene u tom momentu dosadan, kancelarijski posao i radovala se vikendima, izlascima i druženju sa prijateljima.
Prvi “alarm” u glavi upalio se kada su mi počele glavobolje – ali to se dešava svima koji provode puno vremena radeći za računarom, mislila sam, a i mama se borila sa migrenama dok je bila mlađa. Rešavala sam ih analgeticima koji se dobijaju bez lekarskog recepta. Navika mnogih od nas je da kod lekara idemo tek kada osetimo da nešto zaista nije u redu, retko ćemo se odlučiti da preventivno proverimo svoje zdravlje, u mom slučaju to je bilo kobno.
Vremenom, glavobolje su postajale intenzivnije i duže a analgetici više nisu pomagali i prošla su cela 3 meseca dok nisam shvatila da treba da se obratim lekaru. Taj pregled, koji sam planirala da obavim za pola sata, kako bih mogla da provedem vikend u Beogradu sa drugaricom, promenio mi je život. Ispričala sam doktorici o svojim glavoboljama i bezbrižno dodala da mi treba neki malo jači lek, jer je to verovatno migrena kao i kod moje majke. “Da li si se iznervirala danas?” pitala me je nakon što mi je izmerila pritisak. “Nisam, zaista se osećam dobro, danas me ne boli glava” rekla sam, “da li je povišen?”
Njen zabrinuti izraz lica mi je govorio da moje stanje nije bezazleno. Nakon bezuspešnog pokušaja da mi spusti pritisak lekom za smirenje, pa nakon toga diuretikom, dala mi je hitan uput za internistički pregled i rekla mi da ne čekam naredni dan, već da odmah odem. Isto to veče primljena sam u koronarnu jedinicu bolnice u Sremskoj Mitrovici. Tu noć moj pritisak je bio 200/110, a naredno jutro nalazi su pokazali da sam već u poslednjem stadijumu bubrežne bolesti, sa izuzetno visokim vrednostima kreatinina (preko 1000) i uree (oko 40), te mi je taj isti dan postavljen centralni venski kateter i urađen je prvi dijalizni tretman, koji sam teško podnela.
Iako se tih dana i dalje sećam kroz maglu, odgovorila sam, čini mi se, na stotine pitanja lekara. Istina jeste da nisam imala nijedan simptom koji bi mi ukazao da nisam zdrava. Nijedan osim glavobolje. „Bubrezi tiho propadaju“, rekla mi je jedna od doktorica. Tri nedelje provela sam u bolnici u Sremskoj Mitrovici, a zatim sam poslata na odeljenje nefrologije KCV radi daljih ispitivanja.
Posle biopsije bubrega utvrđeno je da je bolest koju imam autoimuna, i da je moje stanje hronično. Provela sam brojne sate pretražujući po internetu za mene do tada nepoznate pojmove – arteriovenska fistula, membranoproliferativni glomerulonefritis, bubrežna insuficijencija, život na dijalizi. Od ispitivanja do ispitivanja, od dijalize do dijalize, prvih par meseci živela sam čekajući da se desi čudo, i da mi neko kaže da je to samo epizoda.
Tek kad mi je, iz drugog pokušaja, uspešno napravljena av fistula, shvatila sam da mi je život trajno izmenjen. Plakala sam kada sam prvi put videla koliko su debele dijalizne igle. Bila sam, kako sam čula par puta, ekstremni primer pacijenta – tanke ruke i krhki krvni sudovi koji su često pucali u početku korišćenja fistule, loša krvna slika, česta krvarenja pri intervencijama i sklonost hematomima. Nakon godinu dana dijalize skoro potpuno sam izgubila diurezu – i došlo je vreme da ograničim unos vode. Od tada je svaki tretman bio sve teži, a moje stanje sve lošije, iako sam se trudila da ispoštujem smernice na koje su mi ukazali doktori. Veoma jake glavobolje praćene mučninom i povraćanjem dešavale su se posle maltene svake dijalize i trajale su satima. Neretko sam išla u hitnu pomoć gde sam dobijala kombinaciju lekova protiv bolova, protiv mučnine, za snižavanje pritiska i za smirenje, kako bih mogla da zaspim. Često sam dobijala transfuzije zbog izuzetno loše krvne slike. Vena na ruci bila je sve veća i bolnija. Poslednju godinu dijalize pamtim kao najmračniji period života u kome sam odustala od svih svojih planova za budućnost.
Plan lekara bio je da provedem na dijalizi između godinu i po i dve – kako bi moja bolest ušla u mirnu fazu. Umesto toga, usled kovid pandemije i potpunog obustavljanja transplantacija, na dijalizi sam provela ukupno 3 godine i 3 meseca. U decembru 2021. godine konačno mi je stigao poziv za transplantaciju u Kliničkom centru Vojvodine gde su rađene i pred-transplantacione analize mojoj majci (kojoj dugujem ogromnu zahvalnost što je bez sekunde razmišljanja predložila sebe kao donora) i meni.
Taj poziv i dalje pamtim kao najlepšu vest koju sam dobila. Prognoze su bile dobre, doktori su bili uvereni u pozitivan ishod obzirom da se radi o živom, srodnom davaocu. Tako je i bilo, operacija se desila 15.12.2021. i rečeno mi je da je bubreg počeo da radi dok sam još ležala na operacionom stolu. Dane posle transplantacije provela sam malo u bolovima, malo u suzama, uglavnom sa velikim osećajem olakšanja i ushićenja. Mama je operaciju podnela dobro, i 8 dana kasnije puštena je iz bolnice u stabilnom stanju.
Ako među vama koji čitate postoje oni koji se dvoume da li je vredno ići na transplantaciju – da, apsolutno je vredno, čak i ako post-operacioni tok ne ide glatko. Pridržavala sam se uputstava i išla na česte kontrole, i mogu reći da sam imala mnogo sreće što su mi nalazi od starta bili zadovoljavajući i nisam imala epizode akutnog odbacivanja. U početku mi se dešavalo da se probudim i da pomislim da je dan za dijalizu, da sednem za sto da jedem i prekorim sebe što nisam popila upijače fosfora na vreme, da brojim koliko sam čaša vode popila – pre nego što se setim da više ne moram da razmišljam o tome.
Naravno, život sa transplantiranim organom dolazi sa dosta odgovornosti – treba se pridržavati određenih pravila vezano za korišćenje imunosupresivne terapije i način života, ali, život sa transplantiranim organom neuporedivo je bolji u odnosu na život na dijalizi. Sada imam stabilan krvni pritisak, normalne vrednosti hemoglobina, mnogo više energije, živim bez bolova, mučnina i igala. Moj život se potpuno vratio u svoj normalan tok – posvetila sam se aktivnostima i hobijima koje sam negovala pre nego što sam se razbolela, našla sam posao i što je najvažnije – opet imam viziju svoje budućnosti.
Nadam se da će moje iskustvo onima u sličnoj situaciji doneti utehu, bar toliko da znaju da nisu sami i da ih neko razume, a onima koji su zdravi – svest da u njihovom okruženju postoje pojedinci koji se svakodnevno bore za život i kojima je potrebna naša podrška i empatija. Advokat sam za transplantaciju kao najbolji vid nadoknade bubrežne funkcije i ovim putem šaljem ljubav i saosećanje svim pacijentima koji čekaju svoj poziv.
