Autor: Stefan Đorđević
Moje ime je Stefan Đorđević, imam 33 godine, iz mesta Bošnjace, okolina Lebana. Od svoje 21. godine bolujem od kardiomiopatije. Čekam transplantaciju srca gotovo punih 9 godina i svoj najvažniji poziv – poziv za put u novi život. Do tog trenutka, svakodnevno se borim da održim stabilnost jedinog mosta između starog i novog života, odnosno mehaničke srčane pumpe (LVAD).
Moja priča, odnosno borba počinje od fakultetskih dana. Naime, tog 13. februara 2011. godine, umesto na ispitu, završio sam u urgentnom centru. Na kraju dana, umesto očekivane desetke iz informatike, primio sam vesti da mi je srce radilo sa samo 15% kapaciteta, da sam u lošem opštem zdravstvenom stanju i da su mi šanse za nastavak normalnog života od tog trenutka gotovo ravne nuli.
Bilo mi je potrebno novo srce.
Pred kraj 2011. godine ugrađen mi je pejsmejker koji je trebalo da, uz pomoć lekova, potpomogne srcu da se oporavi i radi zadovoljavajućim tempom. Budući da je tako i bilo, odbijao sam da ikada pomislim na transplantaciju i vrlo oprezno pazio na sebe i svoje zdravlje, kako bih ga unapredio i nastavio sa realizacijom planova i ambicija koje svaki čovek u dvadesetim godinama ima. Želeo sam da završim fakultet, nađem dobar posao, oženim se i imam porodicu.
Na redovnoj kontroli 2014. godine, ustanovljeno je da je srce naglo počelo da “propada”. Nakon toga sam ponovno operisan i ugrađen je defibrilator koji bi sprečio eventulani zastoj rada srca. Nakon perioda oporavka, primljen sam u Kliniku za kardiohirurgiju UKCS radi predtransplantacione obrade. Nakon nekoliko dana intenzivnih pregleda u okviru obrade, predložena mi je ugradnja mehaničke potpore, odnosno srčane pumpe, koja će mi omogućiti i pružiti ono što mi je u ovom trenutku najbitnije – VREME.
Prvog oktobra 2014. godine počela je nova borba, novi izazovi i nove komplikacije mog zdravstvenog stanja. Operacija ugradnje srčane pumpe je bila jako teška, bio sam u stanju indukovane kome tokom 7 dana budući da doktori nisu uspeli da zatvore grudni koš, jer srce staje. Kako su tada rekli, srce je toliko slabo da primena najmanjeg mogućeg pritiska na njega izaziva njegov zastoj. Nisu davali nadu da ću preživeti, ali zahvaljujući predanosti lekarskog tima na čelu sa doktorkom Emilijom Nestorović i molitvama moje porodice, uspeo sam da prevaziđem kritičan period operacije. Od tog trenutka, bio sam na listi za transplantaciju srca u Srbiji i to kao prioritet, zbog već dovoljno komplikovane situacije.
Usledio je period navikavanja na prisustvo pumpe i na sve kompleksnosti koje ona nosi sa sobom. Naime, pumpa u potpunosti zavisi od izvora napajanja – kada ima struje pumpa radi i obrnuto. Kako pumpa zavisi od struje, tako slobodno mogu reći da i ja i moje srce i moj život zavisimo od električne energije. Preko dana se pumpa povezuje na baterije (čiji je kapacitet do 10 sati rada), koje uvek nosim sa sobom u posebnoj torbici, dok uveče sledi povezivanje pumpe na izvor struje preko posebnog uređaja. Kako živim u malom mestu koje je deo male opštine, vrlo često dolazi do nestanka struje, pa uvek postoji strah prilikom pojave malo jačeg vetra ili vremenskih neprilika, jer tada zasigurno moram smisliti kako ću i gde dopuniti baterije ili eventualno prespavati povezan na pomenuti specijalni uređaj. Pored toga, obavezno je svakodnevno previjanje mesta gde kablić pumpe izlazi iz stomaka i predstavlja otvorenu ranu. Od presudne je važnosti za radni vek srčane pumpe održavati ovu ranu sterilnom uz korišćenje sterilnog pribora, od hirurških rukavica, preko gaza i kompresa, sve do specijalnog flastera koji ne izaziva upalne procese na koži. Sve ovo bitno utiče i narušava kvalitet života, mobilnost, psihičku i fizičku slobodu.
Pored obaveza koje prisustvo pumpe zahteva, usledili su novi zdravstveni izazovi. Najpre tromboza pumpe, zatim sepsa, pa ponovna tromboza. Previše stresnih trenutaka za mene i moje najbliže i toliko misli prolazi kroz glavu na putu dugom oko 250 km, što je dodatna otežavajuća okolnost, kada se samo molite da stignete živi do svog doktora u kome vidite spasioca i izlaz iz cele ove situacije. Tretiranje tromboze vršeno je lekom u više navrata, što je rezultiralo stvaranjem antitela, odnosno alergije na pomenuti lek. Ova alergija potvrđena je 2018. godine, nakon čega više nije bilo moguće da budem na listi za transplantaciju srca u Srbiji, budući da anesteziolozi u našoj zemlji nemaju iskustva sa primenom zamenskog leka. Do ovog trenutka i potvrđivanja alergije, najvažniji poziv sam primio tri puta, ali nažalost sva tri puta nedovoljno kompatibilan sa donorima, a sa druge strane na sreću jer je neko dobio, bez sumnje, ulaznu kartu u novi i kvalitetniji život, kada će konačno moći da ugasi noću zvono na telefonu i oslobodi se panike koju stvara uključivanje alarma na srčanoj pumpi.
Oslanjam se na ispravnost elektronike koju nosim prišivenu za srce, činim sve da do infekcije ne dođe, kao ni do bilo koje druge situacije koja može staviti u rizik moje zdravstveno stanje, dok Republički fond za zdravstveno osiguranje i Ministarstvo zdravlja Srbije ne pronađu rešenje za moju situaciju.
Iako su moje zdravlje i srce na čekanju, odvažio sam se da se upustim u rizik, na trenutak sve stavim u drugi plan (koliko je to moguće) i ostvarim neke svoje životne ciljeve. Oženio sam dugogodišnju verenicu, dobio sina, sada već đaka prvaka, čije sam prve osmehe, reči, korake, radosti i ljutnje, prvi polazak u školu mogao da vidim i doživim. Uskoro očekujem reprizu svih ovih doživljaja jer nam je na putu novi član porodice, na čemu sam najviše zahvalan Bogu, životu i svojim doktorima. Upravo ovakvi trenuci predstavljaju motivaciju i vetar u leđa za dalju borbu za bolje sutra.
Verujem i ne gubim nadu da ću jednog dana dobiti najvažniji pozivu životu, baš kao i mnogi moji poznanici i prijatelji koji čekaju isto. Nadam se da se jednog dana neću osvrtati na ovaj period, koji traje gotovo punih 9 godina. Verujem da ću jednog dana moći da se bez straha i razmišljanja igram sa svojom decom, ne gledajući ih samo iz daljine, u nekoj hladovini kako ne bih izazvao znojenje i infekciju. Verujem da ću moći da mnogo kvalitetnije dam sebe porodici i nadoknadim sve ono što je propušteno i ostavljeno na čekanju, baš kao i moje srce.
