Autor: Dušan Ristić
Pozdrav prijatelji!
Ja sam Dušan Ristić iz Leskovca imam 30 godina, i ja „čekam“ poziv, taj najvažniji poziv koji će mi promeniti život. Na listi za transplantaciju sam skoro dve godine, čekam srce jer ja živim bez mog srca a u životu me održava totalno veštačko srce (TAH) koje nosim sa sobom. TAH su mi ugradili lekari Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, 2.9.2021 i to je most do transplantacije biološkog srca.
Ukratko, moja priča i borba za život počinje 2008. godine kada sam imao 16 godina i iznenada sam se srušio u školi koju sam pohađao. Trudom i znanjem lekara hitne pomoći kao i lekara leskovačke bolnice mene su vratili u život, ali sam bio u komi dva dana. Lečenje se nastavlja u Nišu gde mojim roditeljima saopštavaju da srce radi sa manje od 10% snage i da je najbolje rešenje transplantacija. Ugradnja ICD (Implantabilni kardioverter-defibrilator) i odgovarajuća terapija kao i rehabilitacija u Niškoj Banji, sve je to dalo rezultate i ja sam se oporavio, završio školovanje (srednje i visoko), živeo sasvim normalno kao i drugi.
A onda opet odjednom, iznenada u maju 2021. gubim snagu i završavam u leskovačkoj bolnici odakle me srećom šalju na IKVB Dedinje. Moje stanje je bilo loše, najgori period mog života, kada nisam mogao da dišem, hodam, govorim, jedem. Jedna opšta slabost organizma gde počinju organi da otkazuju: bubrezi, jetra, štitna žlezda, frakcija je pala 5%. Lečili su me najsavremenijim lekovima za moju bolest (kardiomiopatija dilativa), uradili ablaciju srca ali to je bilo poboljšanje za kratko vreme tako da sam sredinom avgusta iste godine ponovo na lečenju na Institutu. Tada se našlo rešenje da mi se ugradi TAH, jer pravog srca od donora nema, a i pandemija kovida u jeku i ne rade se transplantacije u Srbiji. Zahvaljujući mom TAH-u ja živim normalno. Sada mogu da hodam, govorim nisam vezan za krevet. Ne smeta mi to sto je drajver težak 6kg, bučan i privlači pažnju ljudima.
Znam da ne mogu da budem na TAH-u u nedogled i da je to prelazno rešenje do donorskog srca koje ja žarko očekujem i nadam se da će biti u što skorije vreme.
Zapitam se kada će biti poziv za transplantaciju, kako ću se osećati posle nje, kakav će mi život tada biti jer sam ipak sada vezan drajverom koji ima ograničenja u smislu da ne mogu da se okupam normalno, da ne mogu da izađem napolje kad je kiša ili kad je jaka vrućina. Moj TAH odmah reaguje tako da moram da proverim baterije, krvni pritisak, temperaturu drajvera.
Psihološki sam prilično jak, ne očajavam, ne žalim se, i sve to zahvaljujući podršci roditelja, sestre i lekara sa Dedinja. Željno iščekujem donorsko srce i apelujem i molim sve građane Srbije da na donorstvo gledaju humanije i ljudski, da se time produžavaju životi mnogih ljudi i dece, i nas koji tek treba da imamo svoju decu.
U nadi da će se svest ljudi promeniti, da ćemo svi biti bolji i humaniji, ja čekam…
