Autor: Nikola Popović
Moje ime je Nikola Popović. Rođen sam u Užicu, 18.5.1991. godine. Po struci sam diplomirani glumac.
Problem sa bubrezima se javlja u septembru 2012. godine ili da kažem, tada postaje vidljiv za mene. Par dana nakon moje diplomske predstave sam sasvim slučajno i da kažem iz šale izmerio pritisak koji je bio sve, samo ne šala, 170/100. Bio je to šok za mene i moje roditelje. Odmah sam izvadio rezulate koju su pokazivali da sam anemičan, a kreatinin je bio oko 130. Iz Užica sam dobio uput za Klinički Centar Srbije da se uradi biopsija bubrega sa uverenjem da je u pitanju nešto akutno i rešivo. Par dana nakon biopsije, stigle su razočaravajuće vesti za mene i moju porodicu. Hronična slabost bubrega. Oba oštećena preko 60%. Prognoza je bila dijaliza kroz par meseci.
Nikada neću zaboraviti scenu kada je nakon razgovora sa doktorima, moja mama ušla u sobu da mi kaže šta se dešava i kakva je situacija. Držala se nekako govoreći da će sve biti u redu, a onda je ušao i tata pa smo svo troje zagrljeni plakali. Tih narednih meseci bile su kontrole i da kažem stanje se održavalo, kao i pitanje: “Zašto baš ja?”.
Da ne bude sve crno, u moru svih tih kontrola, praćenja stanja, uspevao sam da se bavim onim što volim i u međuvremenu sam se zaljubio i počeo vezu, koja je kasnije rezultirala veridbom, zajedničkim životom i brakom.
Uspeo sam da iznenadim i lekare jer se moje stanje održavalo punih 5 godina, sve do oktobra 2016. godine, kada je kreatinin već bio preko 600 i moralo se razmišljati o dijalizi, listi i transplantaciji. Moja mama i ja smo ista krvna grupa, pa su urađene sve potrebne analize i ispostavilo se da smo podudarni. U novembru 2016. godine odlazimo u jednu kliniku u Turskoj, gde je sve bilo u redu do trenutka kada jedan mamin rezultat trenutno nije bio ok i transplantacija se otkazuje.
Još jedan poraz, ali idemo dalje. Moja supruga, u tom trenutku verenica, je bila druga krvna grupa i nije mogla da bude donor iako je baš želela. Tata isto…
5.2.2017. godine, prva dijaliza, užička bolnica, milion pitanja, preispitivanja. Dolazak kući sa velikim bolom u glavi, plač, slom, a onda smeh i vera da ću izdržati. Da će se rešiti. Roditelji, verenica, kao i svesni deo uže familije i prijatelja mi je zaista davao vetar u leđa. Da nisam sam, da će se rešiti, da ostanem pozitivan.
Prvih 9 meseci sam zaista baš loše podnosio dijalizu. Doktori i sestre koju su tu radili su bili divni, ali džaba sve kada su mučnina, povraćanje, glavobolja, postali rutina 3 dana sedmično koliko sam išao na dijalizu.
Nakon neuspešnog prvog pokušaja transplantacije, moja divna tetka, mamina sestra koja je ista krvna grupa kao mama i ja, ulazi u priču da ona bude donor. Ona je uvek i bila tu, ukoliko ne uspe sa mamom, da znam da imam nju. Uradili smo tipizaciju, analize, sve je bilo super.
U februaru 2018. odlazimo ponovo, ovoga puta u drugu tursku kliniku. Verujemo da će konačno sve biti rešeno. Međutim, dešava se identična stvar. Tetki pronalaze mali kamenčić u jednom bubregu i transplatacija se otkazuje.
Ponovo šok, neverica, milion pitanja. Povratak na dijalizu, u tu surovu realnost…
U martu iste godine, u 1 sat posle ponoći, stigao je poziv za život. Iskreno nisam verovao da lista funkcioniše do tada. Nas petoro u Beogradu, sa nestrpljenjem čekamo ko će biti izabaran, kome će život biti promenjen. Ja, nažalost opet nisam izabran.
Počinjem da se preispitujem. Jeste da na to ne mogu da utičem, ali zašto ne može da se reši?
3 pokušaja i ništa. Iskren da budem, drago mi je bilo da lista funkcioniše. Da se ljudi pozivaju. Verovao sam da će biti nekog narednog puta opet poziv i da će taj biti onaj pravi. Fokusirao sam se više na druge, lepe stvari i ljude kojima sam okružen. Supruga je bila u drugom stanju i uskoro je trebalo da se porodi. Vodio sam dramsku sekciju sa srednjoškolcima. Bio sam okružen pozitivnim i dobrim ljudima, a i mučnina i bol u glavi prouzrokovan dijalizama je prestajao.
Nedugo zatim, supruga se porodila. Bio je to neopisiv osećaj sreće i snage koje nešto tako malo može da ti da. Mesec dana od tada, u 2 časa i 30 minuta posle ponoći, zazvonio je mobilni. Bio je to ponovo poziv i dobro poznati glas sa druge strane žice. Spakovao sam se odmah i krenuo za Beograd.
Ovaj put je bio onaj pravi. Kadaverična transplantacija je obavljena u KC Srbije.
Hvala puno hirurzima i medicinskom osoblju na svemu što su učinili. Posebno bih se zahvalio mojim roditeljima, supruzi, tetki i svim ostalim ljudima koji su bili uz mene svesni cele situacije od početka do kraja. Prošle godine sam dobio i drugo dete.
Život sa novim bubregom je u potpunosti vraćen u normalu. Posao, putovanja i razne druge aktivnosti mogu lepo da se planiraju. Kvalitet života je neuporedivo bolji u odnosu na onaj kada ste vezani za bolnicu tri ili nekada četiri dana nedeljno. Sve je lakše, lepše i svaki dan treba koristiti maksimalno. Prosto, više mi nije bitno da li je napolju kiša, sneg, sunce, toplo, hladno, već samo da se dan iskoristi na najbolji mogući način i da se funkcija novog bubrega očuva što je duže moguće.
Moja poruka svim ljudima koji čekaju na organ jeste da nikada ne odustaju. Da budu pozitivni, da veruju! Život je čudo jedno dato nama. Odabrani smo za nešto. Ma koliko teško nekada bilo. Nije sramota plakati, pasti, ali smo dužni prema sebi da ustanemo i da idemo do kraja i verujemo da nas čeka negde to svetlo na kraju tunela.
