Autor: Nemanja Paunović
Ja sam Nemanja Paunović, rođen sam 22.12.1994. godine u Šapcu kao prevremeno rođena beba. Moja borba sa bolešću krenula je jako rano još kao beba od godinu dana sa stalnim prehladama, povišenim temperaturama. U tom periodu sam zbog niskog hemoglobina i visokog kreatinina upućen za Beograd na „Tiršovu kliniku“ odeljenje nefrologije. Posle izvesnog vremena, krenuo sam na peritonealnu dijalizu koju sam nastavio u Šapcu.
Tokom boravka na klinici „Tiršova” u kojoj sam proveo osam meseci, uz pomoć osoblja, moja majka, kao moj pratilac obučena je za rad oko dijalize, od same pripreme do samog procesa dijalize, i nakon nje. Proces dijalize trajao je obično u večernjim časovima. Aparat za peritonealnu dijalizu kupili smo o svom trošku, kako bi nam proces dijalize bio lakši i redovan. Zbog finansijskih poteškoća u tom periodu, novac za aparat sakupljali smo uz pomoć dobrih i plemenitih ljudi. Na moju sreću i sreću moje porodice uspeli smo i u toj borbi. U tim teškim trenucima malo nade i vere, upravo su nam pružili plemeniti ljudi. Aparat za peritonealnu dijalizu nabavili smo iz Švedske.
Ja sam iz manjeg mesta, Majura, pored Šapca i često smo putovali na kontrolu u Beograd. Za vreme bombardovanja, rizikovali smo živote, jer je bilo teško doći do materijala koji mi je bio potreban. Veliku ulogu u tom periodu odigrala je moja doktorka, koja mi je, u saradnji sa doktorima sa VMA (Vojno Medicinskom Akademijom), pomogla da dobijem materijal kako bih mogao da nastavim sa terapijom.
U tom periodu naša sreća je bila nemerljiva kada smo uspeli da dođemo do potrebnog materijala, za vreme uzbuna i sirena.
Nakon dve i po godine, moja trbušna duplja nije mogla da izdrži. Nažalost, tako mali morao sam da idem na hemodijalizu kolima hitne pomoći u kliniku u Tiršovoj, 3 puta nedeljno. Tada sam već počeo da zaostajem u visini i težini za mojim vršnjacima.
Dijaliza je jedna od pomoći da živite, ali je takođe i teška za ljude koji idu na nju. Nakon završenog postupka dijalize osećate se vrlo slabi, umorni i iscrpljeni. Pored iscrpljenosti količina vode koja sme da se unese u organizam je ograničena, samim tim stvara se problem sa unosom hrane i pića. Za decu koja prolaze kroz ovaj proces, najbolja dijaliza je upravo ova koju sam koristio a to je peritonealna. Razlog je vrlo jednostavan, životni ciklus deteta se ne menja i samim tim dete je manje podložno stresu što iziskuje dijaliza. Ova vrsta dijalize vrši se tokom noći kada spavamo. Preko dana deca su u mogućnosti da se druže i igraju kao deca koja nisu na dijalizi.
Postavljalo se pitanje: Da li ću ići na transplantaciju? Moja bolest je udružena što je samu transplantaciju i moju borbu otežavalo. Bila mi je potrebna transplantacija jetre i bubrega. Zahvaljujući mojoj doktorki i njenoj želji da mi pomogne, stupili smo u kontakt sa doktorima iz bolnice Molinette – AOU u Torinu, Italija. Zahvaljujući doktorki i pozivu iz Italije bilo je nade za mene. Sa 6 godina sam transplantiran upravo u Torinu, u bolnici Molinette. Zahvaljujući upornosti mojih roditelja, veri i želji moje doktorke, ali i mojoj borbi, naši životi se menjaju na bolje dolaskom u Italiju. Sećam se večeri kada sam dobio poziv da dođem na transplantaciju. Sreća mojih roditelja bila je neopisiva.
Tog 21.4.2002. godine, transplantirani su mi i jetra i bubrezi. Operacija je trajala 13 sati. Uz pomoć dobrih i plemenitih ljudi i doktora koje sam tada upoznao prebrodio sam sve neprilike i muke kao mali dečak i vratio se oporaviljen kući pun želje i volje za svim uskraćenim.
Povratkom kući, otpočeo sam školovanje, prvo u osnovnoj školi u Majuru, gde i sad živim. Nakon osnovne škole usledila je srednja medicinska škola „Dr Andra Jovanović“ u Šapcu. Razumljivo, posle toliko vremena provedenog na klinici u Beogradu i u bolnici u Torinu, za mene je bilo prirodno da nastavim školovanje u oblasti medicine i da na taj način vratim dug mojim doktorima. S obzirom na to da me je put posle školovanja naveo da radim u „ Zavodu za javno zdravlje“ u Šapcu na odeljenju epidemiologije, na usluzi sam svojim sugrađanima kao što su oni nekada davno bili meni. Uporedo sa poslom studiram na Ekonomskom fakultetu, upoznao sam i svoju srodnu dušu, koju sam prošle jeseni verio.
Veliku zahvalnost dugujem bolnici Molinette. Da nije bilo njih, mojoj porodici i meni boravak u stranoj državi bi bio veoma težak. Takođe, veliku zahvalnost dugujem svojim roditeljima na trudu i istrajnoj borbi da moj život bude zdrav, normalan i pun lepih uspomena tokom samog boravka u Italiji, nakon povratka, pa sve do današnjeg dana.
Nadam se da sam svojom pričom ohrabrio nekog da se bori i da ne odustaje. Život itekako piše romane!
