Autor: Dragana Janićijević, član Udruženja „Donorstvo je herojstvo“.
Evo, nekako sad u ovo vreme, pre 20 godina, osetila sam prve simptome svoje bolesti. Tada sam još uvek uživala u svojim bezbrižnim godinama, u to vreme još nisam bila napunila 21. Simptomi su bili dosta blagi a ja vrlo mlada, pa ni doktori na žalost nisu to shvatali toliko ozbiljno. Tu i tamo visok pritisak, krvarenje iz nosa, ali i sve češće vrtoglavice od kojih nisam mogla da hodam pravolinijski, govore da ipak nešto nije bilo u redu. Prva dijagnoza je bila anemija usled ginekoloških problema. Sada znamo da je to ipak bio simptom moje bolesti, a ne ono što me je stvarno mučilo. Dobijam neke silne injekcije i stanje se nekako na prvi pogled popravilo. A ide nova 2004, neke nove dogodovštine i ko će da misli o bolesti kad mi doktori kažu da je sve dobro sad.
Međutim već posle dva meseca opet se javljaju neke mučnine, temperaturice, ali ništa alarmantno. Onda naizgled odjednom, jaka temperatura praćena i halucinacijama, nikako ne može da se obori i tako danima. Jedna divna doktorka kod koje se i dan danas lečim predlaže da uradimo nivoe kreatinina i uree u krvi pa da vidimo šta dalje. Ujutru dajem krv i popodne me pitaju da li imam probleme sa bubrezima, kažem ne. Rezultati su previsoki, kreatinin blizu 1000 umol/L. Mora da je greška, uradimo ponovo ono već prelazi 1000. Nije bila greška…
Hitno me prebacuju u Niš na odeljenje nefrologije. Analize, ultrazvuk i ostala dijagnostika pokazuju stvarno stanje. Moji bubrezi su prestali da rade, doktorka mi govori da moram da krenem na dijalizu. Tada me sticajem okolnosti prebacuju u Beograd, na VMA, ali već je kasno za moje bubrege. Tog aprila 2004. godine priključuju me na aparat za dijalizu. Tada kreće moja agonija, ali i moja borba.
Tih prvih meseci saznajemo da je transplantacija bubrega spas za mene. Mama i tata rade prve analize, ali sve to što se desilo uticalo je i na njih, mama je vrlo brzo od tog silnog stresa dobila dijabetes i terapiju insulinom, a tata koji je bio moja krvna grupa pokušavao je da ostane pribran i zdrav ali svi ti problemi su uticali i na njega. Ispostavilo se da ni on nije mogao da mi da bubreg zbog problema sa dijabetesom. Iako je insistirao na tome i tražio da potpiše da je apsolutno saglasan da mi da bubreg to ipak nije moglo da se izvede. Ostalo nam je da se upišemo na listu čekanja i da verujemo da će sve biti u redu.
Dani na dijalizi su prolazili, svaki drugi dan po četiri sata privezana na aparat koji oslobađa moju krv od otrova i vode koja se unosi. Restrikcija hrane i ono najteže – VODE svakog dana. Sva tečnost ulazi u zbir i kilažu koju na dijalizi izvuče dijalizator. Optimalan unos je pola litra tečnosti, ne vode nego tečnosti u koju ulaze i čaj ili kafa, supa, jogurt ili mleko. Unos voća ograničen zbog kalijuma, a i opet zbog tečnosti koje voće sadrži u sebi. Pristup za dijalizu je tek posebna priča o kojoj može da se piše nadugačko. Imala sam sreće da je uspeo iz prve da se napravi i počne da „prede“. Prede jer se čuje i oseća kako krv ubrzano struji kroz spojen krvni sud da bi se dijaliza završila za tih 4-5 sati.
Na dijalizi je bilo i teških i gorih dana. Da, baš tako, jer nijedan nije bio lak. Ubodi sa dve debele igle i to ako je bolji dan, a mogu da se ponove i više puta ako nešto nije u redu. Na početku polako, ide nekako ali na kraju dijalize pada pritisak, boli glava, telo i duša…
Moram da priznam da me je osoblje dijalize mazilo i pazilo jer sam bila najmlađa, i na VMA (puno nas je bilo mladih nažalost), a i ovde u Prokuplju. Hvala im mnogo na tome.
Nisam mogla da putujem na duže. Putovanja jesu izvodljiva ali i dosta komplikovana zbog toga što mora da se obezbedi dijaliza u mestu gde putuješ.
Tako su se dani nizali, iskreno bilo je teško, ali nisam gubila volju za životom. Onaj ko ne zna mogao je po mom bledom licu da vidi da nešto nije u redu, ali moj osmeh je skrivao svaku bol.
U međuvremenu, završila sam preglede koji se rade da biste uopšte došli na listu čekanja i onda nam je samo to ostalo, da čekamo.
Moram da se osvrnem i da napišem da sam onda kada to nikako nisam očekivala i mogla možda samo da sanjam o tome, dobila podršku od jednog divnog čoveka koji je danas moj muž. Da, bila sam na dijalizi i znao je sve o meni ali je ipak izabrao da stane uz mene i da se bori zajedno sa mnom i da me voli, mene i moju ruku u modricama, mene kojoj bubrezi ne rade. Znate, borba je postala malo lakša jer sam imala ljubav uz sebe. Moji roditelji, porodica i prijatelji me nisu nikad napuštali i pored njih on mi je bio najveća podrška, neko mom srcu blizak i neko ko me voli uprkos svemu.
Živeli smo život onako kako najbolje znamo, voleli se i zajedno prolazili kroz razna iskušenja. Bilo je teških trenutaka kada sam ga terala od sebe jer šta ću mu ja, takva kakva jesam. Ali je on bio hrabriji od mene i nije me puštao. Onda je jedne jesenje noći zazvonio telefon, tri sata posle ponoći. „Dragana možda imamo bubreg za vas“…
Spremila sam se tiho i htela da odem i samo kažem roditeljima da idem da ne brinu (jer sam pre toga dva puta dobila poziv ali je u tom trenutku nekom drugom više odgovarao taj bubreg), ali roditelji ko roditelji nisu me pustili da idem sama.
Iz Prokuplja smo dosta brzo stigli do Beograda sanitetom. Tu je bilo još porodica koje su došle jer pozovu više ljudi i onda se polako određuje kome najviše odgovara organ.
Krug se smanjivao i na kraju smo ostali još jedan saborac i ja.
Onda brza priprema za operaciju, još jedan razgovor sa timom lekara. Tada su me između ostalog pitali da li imam decu. Rekla sam „ne, ali imaću“.
Probudila sam se i znam da mi je bilo teško to buđenje iz anestezije ali doktori su mi rekli da je sve proteklo kako treba.
Te noći sam ja dobila život na dar. Dobila sam bubreg od čoveka koji je donirao svoje organe. Beskrajno hvala njegovoj porodici i njemu. Ne postoje reči kojima bih mogla da opišem tu zahvalnost jer je u trenutku kada se jedan život ugasio, u jednoj teškoj noći porodica dala saglasnost da tri života budu spasena.
Ne prođe dan da ne pomislim na svog donora, da mu u sebi šapnem hvala. Ali i da se naglas zahvalim i kažem milion puta hvala to ne bi bilo dovoljno. Zato stalno pričam i pišem o tome kako sam ja dobila dar života.
Posle transplantacije usledile su redovne kontrole, zahvaljujući mom donoru, timu i osoblju transplantacije organa ja živim novi život.
Onda tri godine nakon transplantacije, uz pomoć opet tima sa transplantacije VMA i doktora iz Klinike za ginekologiju u Višegradskoj, postajem majka. Iz velike ljubavi i požrtvovanja rođen je Miloš. Mom suprugu koji me nikad nije napustio i meni ostvarila se najveća želja, dobili smo najlepši blagoslov. I to nije sve jer se još tri godine nakon toga rodio i Bogdan, naša druga radost. Posle transplantacije bubrega ja sam postala majka dva dečaka, Miloš danas ima 10 godina a Bogdan 7. Dobri su i zdravi dečaci, dobri đaci i dobri drugari. Transplantacija organa spasava živote, ali rađa i nove.
Da jedne jesenje noći neko nije rekao jedno veliko DA, verovatno nikada ne bih imala to što imam danas.
Danas moj suprug i ja živimo srećno, u ljubavi i radosti jer si mi ti to poklonio, hvala ti moj anđele čuvaru. Hvala ti moj donore, moj heroju.
