Autor: Jelena Veljković
Ja sam Jelena iz Smedereva, imam 35 godina, puna života, želja, mama dva dečaka. Neko bi rekao da je ovo početak jedne lepe priče. Nažalost, u nastavku se spominje jedna reč zbog koje se rastužim – dijaliza. Ovako počinje moja priča.
Još kao mala znala sam samo za bolnice i lekare, zbog čestih urinarnih infekcija. Prva, nazovimo, trauma bila je već u 4. godini života, kada sam dve nedelje bila odvojena od roditelja. Ležala sam u bolnici zbog ešerihije (Escherichia coli). Zatim sa svojih 12 godina, zbog učestalih infekcija i loših analiza, šalju me na Institut za majku i dete na ispitivanja. Tamo mi rade biopsiju bubrega posle koje se saznaje da nosim gen s majčine strane i da će zbog toga moji bubrezi vremenom gubiti svoju funkciju. Međutim, lekari su tada smatrali da se to neće tako brzo desiti, uz redovne kontrole i pravilnu ishranu. Ipak je ta vest, za mene još uvek malu, bila strašna. Da celog života budem pažljiva, vodim računa šta jedem i pijem. Bilo je naporno. Poštovala sam sve to koliko je bilo moguće. Ali, život…
U međuvremenu postala sam majka, rodila dvoje dece. Verovala sam da će ipak sve biti u redu. Nažalost, nije bilo tako. Nakon drugog porođaja kreću komplikacije. Česte i jake glavobolje, visok pritisak. Na svakom pregledu urea i kreatinin bili bi sve veći, hemoglobin i gvožđe sve niži. Terapije su delimično pomagale, jako sam se mučila. Da nevolja bude veća, 2021. razbolim se od kovida i tu sve kreće nizbrdo. Kao da se preko noći sve okrenulo naopačke. Česti odlasci u Hitnu pomoć, infuzije. Nisam više mogla normalno da funkcionišem i pre svega posvetim se svojoj maloj deci. Osećaj je bio kao da gubim tlo pod nogama. Nakon tog mučnog perioda, gde sam imala osećaj da sam jedva ostala živa, u martu 2022. odlazim na VMA da mi ugrade fistulu.
To je to, znam šta me čeka- dijaliza. Ali, zar lekari nisu govorili da će mi se to verovatno desiti posle 50. godine? Pobogu, imam tek 34! Kakva dijaliza sada?! Bilo mi je prosto neprihvatljivo. Ali moje stanje je toliko bilo loše da nisam imala izbora. Želela sam da živim i bila potrebna deci. Tako da sam u maju iste godine počela sa hemodijalizom. Jako se dobro sećam prve dijalize. Taj bes i razočarenje u život nikad neću da zaboravim. Bole ubodi, stežem zube i srce, ne želim da zaplačem. Gleda me majka koja je i sama dijalizni pacijent, krije suze. Ne želim zbog nje, zbog dece, zbog sebe, ali suze same teku. Počinjem da shvatam da je to od sada moj život. Tri puta nedeljno po četiri sata, priključena na aparat koji će me održavati u životu. Malaksalost, povremene glavobolje, pad pritiska, neopisiva žeđ, to su posledice. Ali, živa sam!
Naravno, lek postoji, a to je transplantacija. Međutim, još jedno razočarenje. Nemam živog donora. Majka na dijalizi, otac dijabetičar. Ostaje nada da ću možda u Srbiji moći da dobijem novi bubreg kadaverično, sa preminulog donora. Samo što treba da čekam taj najvažniji poziv u životu i da se desi čudo!
Volela bih da se u našoj zemlji konačno probudi svest o doniranju organa, o najhumanijem činu. Jedno DA spasiće mnoge živote! Ali isto znam da se kod nas te transplantacije obavljaju retko i da ću čekati kao i mnogi drugi. Zato sam od aprila ove godine u fondaciji Budi human – Aleksandar Šapić. Želim da dobijem što pre šansu za novi život, ali u inostranstvu, jer je trenutno tako jedino moguće.
Potrebna mi je pre svega pomoć dobrih i humanih ljudi da prikupim novčana sredstva, da bih uspela u ovoj nameri i borbi za nov i zdrav život. Iskreno se nadam da će taj dan osvanuti, da ću konačno dobiti novi bubreg, a samim tim i novi život, život bez bolničkih kreveta, bez bola, bez dijalize. Život pun radosti, ljubavi, aktivnosti, putovanja, da stvaram nove, lepše uspomene. Da budem konačno zdrava i srećna uz svoju porodicu i prijatelje..
