Autor: Goran Savkić
Ja sam Goran Savkić, iz Kragujevca, imam 55 godina, oženjen, otac troje dece, Kristine, Filipa i Lene. Pišem vam zbog Filipa Savkića, kojem je pre dve godine, iznenada, nakon rutinskog pregleda, otkrivena insuficijencija jetre, slabost jetre. Odmah nakon toga smo uradili magnetnu rezonancu, prva dijagnoza je bila ciroza jetre. Onda sam otišao u Beograd i konsultovao sve hepatologe i gastroenterologe. Zakazivao preglede, privatno, kod raznih profesora, na primer kod Radmile Ješić, koja je bila u penziji, ali je bila direktorka Kliničkog centra Srbije. Ona je potvrdila tu dijagnozu. Svi koji su pogledali rezultate rekli su da se radi o ozbiljnoj bolesti i da je transplantacija jedini lek.
Filip nije imao nikakve simptome. Kasnije sam upoznao mnoge ljude koji su imali sličnu priču. Otuda ide onaj savet koji se priča svima – na svakih šest meseci vadite krv bez obzira kako se osećate. Jedino se iz rezultata krvi može primetiti takva bolest.
Filip je bio u punoj snazi, išao je u teretanu, imao je trenera koji je sa njim trenirao. Tek je bio napunio osamnaest godina. Dosta vremena je sedeo za kompijuterom, planirao je da bude programer, pa sam ga poslao u teretanu da malo popravi držanje, jer se od sedenja iskrivio. Posle godinu i po dana teretane, sam ga poslao da izvadi krv. Nikada nije bio bolestan, nije bilo razloga za brigu, to je trebala da bude rutinska kontrola. Od tog trenutka naš život se potpuno promenio.
Danas se Filip nalazi na listi čekanja, a ja sam svestan da mnogi pacijenti ne dočekaju svoj organ. Na listi je poslednja tri, četiri meseca. Na samom početku smo dobili poziv. Sada se kajem što ga nisam prihvatio! Po pravilniku za lečenje imate pravo da odustanete tri puta, onda vas skidaju sa liste. Bio je početak, nismo imali dovoljno informacija. Bio je u igri za transplantaciju i u Italiji, video sam da je tamo mnogo donora. Jednostavno bili smo u strahu, operacija je veliki rizik.
Na početku nikoga nismo poznavali sa sličnim problemom, danas upoznajemo ljude, srećemo se po bolnicama, prepoznajemo se. Upoznao sam i puno ljudi koji su imali uspešne transplantacije. Okruženje je dobronamerno, svi se trude da vam se nađu, da pomognu, posavetuju. Da se pije surutka, jede cvekla, pečurke, ali svestan sam da ništa od toga ne može da reši ovako veliki problem. A mozak samo o tome razmišlja, ako ne skrenete misli nečim drugim, mozak vas odmah vrati na ovaj problem. Svaki dan je rezervisan za razmišljanje, sve je to neopisivo teško za nas kao porodicu. Na svaki i najmanji problem trči se u Urgentni centar. Svaki grip, svaka kijavica, svaki otok, čudno ponašanje, nespavanje, odmah u Urgentni centar, proveravaj sve živo. Tako izgleda svaki dan, na oprezu, na straži!
2008.godine je profesor Vojislav Perišić napravio saradnju između Bergama i Srbije, sa ciljem da Srbija razvije transplantacioni centar ovde u Beogradu, a da dok se taj centar razvija, sve operacije radimo u Bergamu. Zato je Bergamo uvek bio opcija, kada su dečije transplantacije u pitanju. Krajem 2021. godine sva saradnja je prekinuta. Ipak, ja sam našao način i odveo Filipa kod njih na pregled. Tamo sam u bolnici i video veliku grupu đaka koja je došla i slušala priče ljudi koji čekaju na transplantaciju ili su transplantirani. Time oni edukuju svoj narod o važnosti doniranja organa.
Voleo bih da se i ljudi u Srbiji mnogo više edukuju na ovu temu. Nama u Srbiji kao da nije važno, dok se to odnosi na mali broj ljudi, nama nije bitno. Ne kažem da sam ja bio drugačiji, nisam to razumeo, a sada sam svestan , na teži način sam o tome sve naučio. Nemojte da se osvestite ovako, na ovaj moj način.
