Autor: Stefan Petrović
Najteže je kad se pozdravljate sa najrođenijim, a ne znate da li je poslednji put. Pa se okrećete više puta. Da ga vidite živog. Bar još jedanput.
Moje ime je Stefan Petrović, a ovako izgleda svaki susret sa mojim ocem Grozdanom (1967) koji od februara ove godine čeka na transplantaciju jetre.
Jedino rešenje za dijagnostifikovanu cirozu je transplantacija, a bolest nije usamljena.
Nastala je, pored drugih tegoba, kao posledica povrede na radu u Francuskoj 2017. godine, kada je otac pao sa gradilišta sa veće visine, posle čega je potpuno zdrav čovek postao potpuno bolestan sa samo jednom željom. Istom željom koju deli cela moja porodica – da nastavi da živi i raduje se svakom novom danu. Korak bliže ka ostvarenju desio se kada je u februaru ove godine stavljen na nacionalnu listu za transplantaciju.
Ali svaka kontrola izgleda kao korak dalje, jer donora – nema, a nažalost – ni vremena na pretek.
Dok čekamo na poziv koji bi nam svima vratio nadu, otac je svako malo prikovan za bolničku postelju, intenzivnu negu i promenu terapija, dok organizam ubrzano slabi…
Iako postoji mogućnost da se transplantacija izvrši u Turskoj ili Italiji o trošku RFZO, niko od članova najuže porodice nije kompatibilan, zbog razlike u krvnoj grupi.
Stoga, jedina nada koja preostaje jeste da postoje ljudi velikog srca čije bi „da“ značilo mnogo više od pukog produžetka životnog veka.
Budući da sam po profesiji novinar, pratio sam svaki događaj koji organizuje Hemofarm fondacija i Ministarstvo zdravlja. Na mnogima od njih sam sretao ljude koji i dalje čekaju na nečije „da“.
Razumeo sam ih na najgori mogući način, jer sam svestan da od nečije dobre volje zavisi produžetak relativno mladog života.
Takođe, i da je verovatnoća da nama, nego bilo kom drugom zatreba organ, mnogo veća.
Zato nemam dilemu da će moji organi nekada, kada im dođe kraj u mom telu, nastaviti da žive u nekoj osobi kojoj će to biti potrebno.
A danas bih voleo da dobijemo najvažniji poziv u životu. Ostalo je toliko vremena koje želim da provedem sa svojom porodicom, toliko zagrljaja i srećnih momenata od kojih su nas delili bolnički hodnici da – ne prestajem da verujem.
