Autorka: Lidija Stojanović
Ja sam Lidija. Imam 33 godine. Po zanimanju sam arhitektica i živim sa transplantiranom jetrom već pet godina. Čekala sam na svoj poziv ukupno šest godina.
Imala sam jedanaest i po godina kada su mi otkrili da imam bolest jetre. To je postala moja svakodnevica. Nisam se ni po čemu razlikovala od svojih vršnjaka. Jedina razlika bila je u tome što sam svako jutro morala da popijem lek. Moji roditelji su se potrudili da ne osetim da se razlikujem od druge dece. Išla sam redovno u školu, na ekskurzije, letovanja… Nisam uopšte bila svesna ozbiljnosti svoje bolesti.
Iznenadno krvarenje iz jednjaka dobila sam 2012. godine. Za osobe koje boluju od ciroze jetre, to je jako opasna situacija. Tada sam shvatila da je to pitanje života i smrti. Sećam se trenutka kada me je tata odvezao u Urgentni centar. Tražila sam od doktora potvrdu da ću preživeti, a oni su onako nevoljno okretali glavu. Tada su mi prvi put spomenuli transplantaciju kao potencijalno rešenje mog problema. Osetila sam veliki strah zato što sam znala da se ta operacija kod nas ne radi, da moram da idem u inostranstvo, i da to košta.
Moji prijatelji, kolege sa fakulteta i drugari nisu me doživljavali kao nekog ko je bolestan, sve do trenutka dok nije saopšteno da moram ići na transplantaciju. Tada je usledio šok. Niko nije znao koliko su te bolesti ozbiljne i koliko su nepredvidive – jedan dan možete biti dobro, sutra već možete leći u krevet, a narednog dana je moguće da vas više nema.
Otišla sam u Italiju. Tamo je došlo do određenih komplikacija zbog kojih nisu mogli da me operišu. Čekala sam četiri godine na organ. Četiri godine nisam dobila nijedan poziv.
U međuvremenu su u Srbiji počele da se rade transplantacije i to vrlo uspešno. U maju 2017. godine dospela sam na listu čekanja u našoj zemlji, a već u januaru naredne godine imala sam novu jetru.
Čekanje je mnogo gore od hospitalizacije. Čekanje je jedan vakum, jedan prostor gde vi živite život na pauzi… Tu ste, a niste tu. Ne možete da odete dva sata dalje od lokacije na kojoj ste trenutno. Vaš život se svodi na to da samo postojite i čekate taj telefonski poziv. Srodite se sa tim telefonom i samo gledate u njega i svaki put kad pozvoni, vas preseče nešto preko stomaka i onda kada vidite da to nije taj poziv, osetite ogromno razočarenje.
Prvo su me pozvali u novembru 2017. godine. Osim mene, bila je pozvana još jedna devojka. Izabrali su nju. Iskreno, bilo mi je drago zbog toga, jer je ona bila mlada mama. Kod kuće je čekao sin i videla sam da je stvarno bila jako loše. Kada su nam lekari saopštili da je ona ta, bila sam srećna zbog nje i tada sam znala da ću i ja dočekati svoj poziv. Tako je i bilo. Ubrzo je došao red i na mene. Došao je moj poziv.
Jedno jutro me je mama pozvala i pitala: “Lidija, da li su te pozvali? Gde si?” To je bilo jutro nakon Bogojavljenja. Moja mama je svake godine, godinama unazad, imala istu želju na Bogojavljenje. Posle dva sata stvarno su me pozvali i sećam se da sam u tom trenutku stvarno osetila da je to to. Ovo jeste moj poziv. Osećala sam da ću biti izabrana i pre nego što sam stigla u Urgentni centar. Nisam bila uplašena. Bila sam srećna. Moji roditelji i sestra su plakali, a ja sam bila uzbuđena, jer sam znala da to čekamo toliko godina i sada nema druge opcije nego da sve bude u redu. Operacija je počela 19. januara, a završila se 20. januara ujutru.
Pre same transplatacije nisam bila svesna koliko sam bila bolesna. Gurate sebe da živite dan po dan, a niste svesni da zapravo niste dobro i da ne znate kako je kad je čovek zdrav. Zaboravite kako je kad možete da izdržite ceo dan na nogama. Do same transplantacije sam verovala da sam okej, da mi ništa ne fali. Nisam bila u krevetu. Nisam ležala. Međutim, jutro nakon transplantacije, kada sam se probudila i kada sam pogledala sebe u ogledalu, videla sam da je moja koža druge boje. Više nije bila crna, žuta… Bila je zdrava, imala je zdravu boju. Tek nekoliko dana kasnije sam shvatila koliko je lako živeti, koliko je lepo živeti i koliko je lepo biti zdrav.
Danas se osećam kao da nikada nisam ni bila bolesna. Imam energije, idem na posao, mogu da izlazim, da treniram, da putujem… Moj život više ne zavisi od zakazane kontrole. Mogu da planiram putovanje dva meseca, pet meseci unapred i da to putovanje bude izvesno.
Zbog svega što sam proživela i preživela, smatram da moramo probuditi svest o značaju i humanosti doniranja organa. To nije nikakva malverzacja. To nije holivudski film. To je život koji se dešava ljudima oko nas, našim sugrađanima, nekome u našem okruženju, našim najbližima… Juče sam to bila ja, sutra može biti neko vaš.
Dosta ljudi misli da je Crkva protiv donacije organa, a nije. Ljudi misle da se organi uzimaju od ljudi koji su u komi, što takođe nije istina. Organi se uzimaju od ljudi koji su moždano mrtvi i kada ne postoji nikakva šansa da se ti ljudi probude.
Edukovati ljude na ovu temu je važno. Potrebno je početi od najranijeg uzrasta, od male dece… Treba da utičemo i na omladinu, da promenimo i njihovo mišljenje i tako spasimo brojne živote.
Ako jedan čovek zbog ove kampanje promeni mišljenje to je veliki doprinos i to je dovoljno. Mi koji smo sve ovo prošli trudimo se i trudićemo se da tih poziva bude što više i da i oni kojima je potrebno dočekaju svoj poziv i svoj novi život.
