Autor: Asist. dr sc med. Branislav Oluić, spec. opste hirurgije i sub. spec. transplantacione hirurgije
Kao neko ko se više od deset godina bavi transplatacionom hirurgijom mogu da posvedočim koliko je to težak i komplikovan proces koji od početka do kraja uključuje i do stotinu ljudi. Ipak, tokom protekle decenije, ukrštanjem znanja, iskustva ali još važnije entuzijazma, ljubavi i nade sa kolegama koji su vrsni stručnjaci, sa sigurnošću mogu da kažem i da je to, pored sve svoje težine, jedan lep proces koji umesto tačke, stavlja zarez na život pacijenta. Zarez, posle kojeg dolazi drugi, lepši deo.
Pacijenti koji treba da dobiju organ, maštaju jedino o tome da prethodne godine patnje i iščekivanja ostave iza sebe kao neki ružan san. Slično kao pacijent, osećaju se i njegovi bližnji. Nada je jedino što te pacijente i porodice održava u životu dok čekaju na naš poziv na transplantaciju. Za nas kao lekare, svaka transplantacija je kao prva jer je svaki slučaj poseban, jedinstven i svakom se pristupa sa dužnom pažnjom. Svi mi koji učestvujemo u ovom procesu dajemo i više od svog maksimuma, jer svaki život koji spasavamo je podjednako važan.
Onog trenutka kada se transplantacija završi, kreće put u novi život. Trenutak kada vidimo naše pacijente koji se nakon svega smeju i prave planove za budućnost jeste ono što nam daje podsticaj da nastavimo istim putem i da javnost sve glasnije podsećamo na važnost ove borbe. Sa druge strane, ljudi koji su svojim potpisom, dobročinstvom i milosrđem u najtežim trenucima dali nadu za novim i boljim životom našim pacijentima jednaki su heroji kao i hirurzi koji operišu u sali.
Gore opisanu situaciju najbolje mogu ilustrovati primerom iz 2013. godine kada je urađena prva transplantacija jetre u Urgentnom centru. Kada je započela novi život zahvaljujući transplantaciji jetre, naša Dragana je imala 28 godina. Ona je posle operacije imala samo jednu želju – da postane majka. Šest godina kasnije, želja joj se ostvarila i na svet je donela zdravog dečaka. Mi koji smo učestvovali u njenom lečenju, i koji smo zajedno sa njom prošli svaki korak tog puta, bili smo neopisivo srećni jer smo uspeli da tačku na jedan život pretvorimo u zarez…
Upravo zato u društvu treba raditi na širenju svesti o značaju donorstva, zato jer ljudi imaju predrasude o doniranju organa ili ne veruju u uspešnost same intervencije. Ono što moraju znati jeste da postoje definisani zakonski i medicinski protokoli koji onemogućavaju zloupotrebu. Što se više bude govorilo o svemu što prati donorstvo kroz različite segmente društva, biće i manje razloga za zebnju i nepoverenje ljudi. Biće više zareza, a manje tačaka.
