Autorka: prof. dr Marina Savin, nefrolog
Biti donor je možda najhumaniji čin koji jedna osoba može da učini. Spoznati da u najtežem trenutku u životu možete da pomognete ne samo drugoj osobi, već i celoj jednoj porodici (jer osim što bolesniku poklanjate zdravlje, njegovoj porodici poklanjate voljenu osobu) vrhunac je humanosti.
Da bi jedna osoba postala donor organa mora mnogo faktora da se usaglasi. Prvi korak jeste da osoba donese odluku da posle smrti želi da donira organe. Posle toga mora da obavesti svoju porodicu o tome kako se njegova/njena odluka ne bi zanemarila ako ikada dođe do nemilog događaja. Međutim, sama odluka o prihvatanju pretpostavljenog donorstva nije dovoljna, te se realizuje tek posle pristanka porodice. U mnogim Evropskim zemljama, medjutim, Zakon prepoznaje pretpostavljeno donorstvo svih građana, što značajno olakšava donorstvo organa posle moždane smrti i pokazuje kako cela društvena zajednica može da ostvari ciljeve višeg stepena humanosti i uzajamnog razumevanja i pomoći.
Da bi jedna osoba postala donor, prvenstveno mora da se desi moždana smrt, odnosno da prestane rad mozga, što utvrđuje visoko stručno specijalizovan tim neurologa. Ali, ni tada se ne postaje donor. Prvenstveno, sam donor mora da bude prethodno zdrav, kao i organi koji su podobni za transplantaciju. Osim toga, mora da postoji podudarnost tkiva – antigena glavnog histokompatibilnog kompleksa, odnosno karakteristika koje su nasledne i koje se dobijaju ukrštanjem gena roditelja, sa nekim od bolesnika koji se nalaze na listi za transplantaciju. Tek kada se svi navedeni uslovi ispune može da se izvrši eksplantacija organa, odnosno tada jedna osoba postaje donor.
Kada se svi ti uslovi ispune, pokreće se ceo sistem kako bi eksplantirani organi našli svoje najpodobnije primaoce. Eksplantacija i transplantacija srca, jetre i bubrega se vrše u operacionim salama Donorskog centra, i u što kraćem vremenskom roku se obavljaju transplantacije organa kod podobnih primaoca bolesnika. Koordinacija između svih timova uključenih u transplantaciju veoma je važna, jer je proces kadaverične transplantacije veoma složen i podrazumeva veliki tim sastavljen od visoko stručnih lekara i tehničara. Na čelu tog tima je glavni koordinator, koji može da bude hirurg ili anesteziolog, a tim čine lekari mnogih specijalnosti koji rade na održavanju donora. Koordinacioni tim čine i posebni članovi za svaki organ koji se transplantira, koji su zaduženi za odabir medicinski najpodobnije osobe za transplantaciju.
Banka tkivnih karakteristika, kao i svi podaci o krvnim grupama i prisustvu ključnih antitela za transplantaciju kod svih bolesnika koji se trenutno nalaze na listi čekanja nalazi se u Zavodu za transfuziju Srbije. Pomoću složenih laboratorijskih testova njihov tim pronalazi pacijente sa spiska koji imaju najviše podudarnosti sa donorom. Zavisno od antitgena donora, može se pronaći samo jedan potencijalni primalac, ali najčešće se nalazi više pacijenata. Nakon što se formira lista potencijalnih primaoca organa, na red stupa nefrološko – urološki-vaskularni konzilijum Referentnog centra za transplantaciju organa UC – KCS, koji nakon pregleda svih potencijalnih primaoca donosi finalnu odluku o tome ko će dobiti novi organ. Pošto je bubreg parni organ uobičajeno se pronalaze dva pacijenta prema njihovom medicinskom i imunološkom statusu. Pozivaju se potencijalni primaoci, NAJPODOBNIJI primaoci datog organa se hospitalizuju i pripreme za transplantaciju. Posle hiruške transplantacije bubrega, nefrolog nastavlja svakodnevno praćenje transplantiranog bolesnika sve do njegovog odlaska kući, odnosno potpunog oporavka bolesnika i transplantiranog bubrega. Nakon toga nastavljaju se redovne kontrole kod nefrologa, koje se takođe obavljaju u svakom Centru u za transplantaciju, koji je otvoren 24 časa. Veći dijalizni centri su takođe zaduženi i za pripremu bolesnika za transplantaciju bubrega i za kontinuirano informisanje o mogućnostima za transplantaciju.
Zašto je transplantacija bauk?
Proteklih decenija uspešno smo spasili više stotina pacijenata, koji su izašli na naša vrata srećni, zadovoljni i sa punim poverenjem u naše stručnjake, pa tako ne verujem da je uzrok malog broja donora nepoverenje u sistem transplantacije u našoj zemlji. Dobra vest se uvek širi kao talas i verujem da je iskustvo naših pacijenata do sada stiglo do svakog dela naše zemlje. Pre mislim da se ljudi plaše transplantacije, kao i svake operacije. Kod nas je uvek bilo veliko poverenje u hirurge, ali „otići pod nož“ je često shvaćeno kao krajnja mera lečenja. Ono što svi treba da shvate jeste da su naši hirurzi i lekari nefrolozi, kao i svi zaposleni u Centru za transplantaciju, vrhunski stručnjaci i da su svi prošli mnogo godina školovanja i specijalizacija, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Osim toga, uspešnost same transplantacije podjednako je ista kao i u svim svetskim centrima.
Drugi razlog jeste taj što ljudi žele da održe distancu od teških bolesti. Ide se logikom da ako niko u mojoj porodici nije oboleo od neke bolesti, onda ne želim ni da znam za ostale, a kamoli da im pomognem. To je problem koji pripada nekom drugom, to je izvan moje porodice. To prosto praktično ne dotiče mene. I ne želim da prizivam ništa loše. Ali ako dođe do situacije da možete da postanete donor, vama i vašoj porodici se već desilo nešto najstrašnije. I svi lekari ovog sveta ne mogu da vam pomognu. Ali zato vi i vaša porodica možete da pomognete mnogima i čin davanja organa je uteha u teškom bolu porodice, na koju možete da budete ponosni. Šansa da je nekome potrebna transplantacija tokom života je veća nego šansa da postane donor.
Svaka transplantacija je posebna
Iako sam do sada učestvovala u velikom broju transplantacija, svaka je jedinstvena. Ljudi misle da je zbog strogog poštovanja procedura svaka transplantacija ista, ali svaka je novi izazov, jer je svaka posebna. Ceo tim u svakom Centru za transplantaciju, na svaku transplantaciju gleda kao na novi izazov da se još jednoj osobi spasi život i zbog toga se sećamo svakog pacijenta koji je prošao kroz naša vrata. Svi oni imaju svoju priču, svoj život, svoj tok bolesti, ali i svoje ozdravljenje. Sa svakim prolazimo i strahove i nade i sreću. Nefrolog sprema bolesnika do operacione sale i prIhvata ga odmah po operaciji transplantacije bubrega, koju sprovodi izvanredan tim hirurga : urologa i vaskularnih hirurga i tim anesteziologa. Nefrolog omogućava da transplantirani bubreg uspostavi trajno svoje funkcije, tu je kada pacijent shvati da je dobio nov život, a to je veličanstven osećaj i za pacijenta i za lekara.
