Autorka: Brankica Spasojević, načelnica odeljenja hemodijalize i transplantacije bubrega “prof.dr Milana Popović-Rolović” Univerzitetska dečja klinika
Kada se jedan život gasi, drugi nastaje, a kada govorimo o darivanju organa, iz jednog ugašenog života, može nastati čak nekoliko novih. Međutim, u našem svakodnevnom životu, na darivanje organa posle smrti, kao najdragoceniji poklon koji spašava više života, skoro da smo i zaboravili. Pitamo se zašto? Odgovora ima više, verovatno je glavni to što pitanje moždane smrti i dalje predstavlja veliku nepoznanicu i ljudi imaju mnogo pitanja u vezi sa istom.
Kada su u pitanju nefrološki pedijatrijski bolesnici, sa kojima ja radim već više od dve decenije, suočavamo se sa pogrešnim shvatanjima i kada je dijaliza u pitanju. Dijaliza ili veštački bubreg, ta strašna pomisao za roditelje i decu starijeg uzrasta, je zapravo danas moderna metoda, koja se obavlja na savremenim aparatima sa savremenom opremom i pedijatrijskim pacijentima spašava život, a u većini slučajeva predstavlja most ka transplantaciji bubrega, koja je najbolji vid lečenja dece sa terminalnim popuštanjem bubrežne funkcije. Ako dete nema sreću da ima živog donora, dolazimo do priče o stavljanju na Listu čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega. Na toj listi se trenutno u našoj zemlji predugo čeka i samo se povećava broj najmlađih nefroloških bolesnika čiji život čine sati i sati, dani i dani, pa i meseci i godine vezanosti za aparate za dijalizu. Posledice toga su ne samo narušen socijalni život, školovanje, već vrlo često i ozbiljna ugroženost života, jer je dobro poznato da je smrtnost dece na dijalizi i do 100 puta veća u odnosu na zdrave vršnjake.
Program kadaverične transplantacije je kod nas u poslednje tri godine skoro obustavljen. Korona i posledice koje je ona imala po zdravstveni sistem u celini su jedan od razloga. Međutim, kako kadaverična transplantacija podrazumeva postojanje kadaveričnih davaoca organa, glavni razlog zbog kog ovaj program transplantacije u našoj zemlji iz godine u godinu nema uspeha jeste pogrešna predstava, ili nerazumevanje pojma smrti mozga. Svake godine se gubi na stotine mogućnosti da se urade kadaverične transplantacije i time spasi više stotina života. Smrt jedinke nastaje ili ukoliko je prestalo da radi srce, ili mozak. Kada srce nepovratno prestane da radi, tu nema mnogo dilema, ali kada mozak prestane da radi uvek postoji neki strah i nedoumica da li osoba može da se povrati u stanje života. Pitamo se zašto je tako? Prvo, osoba izgleda rodbini kao da spava i priključena je na aparate koji omogućavaju da osoba diše, jer ona više ne može disati sama. Takođe, navedeni aparati omogućavaju da se održava krvni pritisak, koji bi bez toga brzo pao na veoma niske vrednosti. Određeni aparati i greju navedene osobe, pošto one više same ne mogu održavati telesnu temperaturu. Uz aparate, brojni lekovi podupiru rad svih drugih organa, ali ne i mozga. On je nepovratno mrtav.
Najčešći uzroci smrti mozga su trauma, moždani udar, intrakranjalno krvarenje, nedovoljan dotok kiseonika. Pacijenti u komi takođe imaju teška oštećenja mozga, potpuno su nesvesni, ali u komi određeni delovi mozga još uvek rade. Pacijenti koji su doživeli smrt mozga imaju nepovratno oštećen mozak. Na žalost, do sada se niko nikada nije oporavio posle dijagnostikovanja smrti mozga. Ubrzo posle postavljanja dijagnoze smrti mozga, dolazi do propadanja funkcije i drugih organa. Ljudi se pitaju da li će isključenje sa aparata za disanje dovesti do smrti njihovih voljenih. Odgovor ja da neće, jer su oni već preminuli. Prethodno su lekari postavili dijagnozu smrti mozga kliničkim neurološkim pregledima, kao i dopunskim potvrdnim snimanjima. Dakle, dijagnostika smrti mozga je danas precizna, jasna i nedvosmislena.
U životu se pojedinac veoma često sreće sa stvarima koje ne može da promeni. Njih neminovno mora da prihvati. Kada vam lekari kažu da je vaša draga osoba moždano mrtva, vreme je da prihvatite tu činjenicu i da na svoj način započnete tugovanje za izgubljenom dragom dušom. Šta dalje sledi? U mnogim zemljama se odmah opraštate od najmilijih i isključuje se veštačka podrška disanja. Vaša je individualna odluka, i odluka vašeg najmilijeg koji je moždano mrtav, ukoliko se za života o tome uopšte izjašnjavao, da li će njegovi/njeni organi biti darivani drugim bolesnicima kojima će spasiti život, ili u slučaju dece na dijalizi omogućiti da vode normalan život kao i njihovi vršnjaci. Omogućiti im da se igraju i druže sa vršnjacima, da pohađaju školu, da se raduju izletima i ekskurzijama, da sanjaju svoje snove o budućnosti, zaposlenju, ljubavima, brakovima, potomstvu. Da sanjaju sve što je normalno i uobičajeno za jednog pojedinca, člana naše zajednice. A ne da im jedini snovi budu da dobiju novi bubreg i da više ne idu na dijalizu. A ti snovi su trenutno za sve veći broj naših pacijenata postali prave noćne more, predugo traju i kradu im detinjstvo.
Šta može svako od nas da uradi? Da shvatimo da je davalaštvo organa deo života koji se produžava, da verujemo našim lekarima i timovima koji prepoznaju, dijagnostikuju smrt mozga i uzimaju organe iz preminulih zarad novih života. Moramo znati da su hirurški principi sa umrlom osobom isti kao i sa svakim drugim pacijentom, da ga izvode visoko specijalizovani hirurzi pod sterilnim uslovima, u istim operacionim salama gde se leče i drugi pacijenti. Takođe treba da znamo da se te intervencije obavljaju sa istom brigom, pažnjom i poštovanjem prema preminuloj osobi, kao sve druge operacije. Mesto operacije se na isti način zašiva i pokriva gazama kao i bilo koji drugi rez na živim osobama. Davaoci organa na isti način odlaze porodici radi sahrane kao i svi drugi preminuli u bolnicama.
I na kraju, zamislite devojčicu koja je godinama bila na dijalizi, čijoj je majci prilikom pripreme za davanje bubrega otkrivena maligna bolest, kojoj je otac (nije bio podoban davalac iz medicinskih razloga) preminuo od Covid-19 putujući po svetu i iznalazeći načine da obezbedi normalan život svojoj devojčici. I kada smo pomislili da nema nade za transplantaciju, pojavila se porodica bebe kojoj je na našoj klinici postavljena dijagnoza moždane smrti. Njeni roditelji su posle početnog šoka, bez razmišljanja i prethodnog razgovora sa lekarima sami izrazili želju da doniraju organe našim bolesnicima. Nažalost, za jetru se nije našao pogodan primalac, a bubreg je dobila prethodno pomenuta naša pacijentkinja. I pojavilo se svetlo na kraju tunela, uvek se pojavi. Nadamo se da ćemo svi pronaći to svetlo u sebi i povratiti humanost. A dati organe posle svoje smrti je najdragoceniji dar koji neko može da podari.
