Autorka: Prof. dr Emilija Nestorović, načelnica Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku potporu rada srca Kliničkog centra Srbije
Načelnica sam Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku potporu rada srcu od njegovog osnivanja 2013. godine, kada je obnovljen program transplantacije srca u Srbiji i postavljen program mehaničke potpore srcu koji predstavlja njegov sastavni deo.
Datum 21. septembar 2013. godine predstavlja datum koji niko od nas iz Odeljenja zasigurno neće zaboraviti, jer smo nešto što je izgledalo kao samo daleki san, pretvorili u stvarnost. I ne samo u stvarnost, već u novi život. To je dan kada smo moj tim i ja uradili prvu transplantaciju srca i Vladanu omogućili nov početak i budućnost. Danas je on sa novim srcem tu za svoju porodicu i prijatelje.
Iako naš posao podrazumeva poštovanje striktno ustanovljenih medicinskih protokola za svakog pacijenta, ipak smo samo ljudi, koji bez obzira na visok stepen profesionalizma iznova proživljavaju priču svakog od njih. Možda ih ne poznajemo dugo kao njihova porodica, ali prolazeći sa njima neke od najtraumatičnijih situacija u ljudskom životu, postajemo deo nje.
Ovaj posao, pored svoje kompleksnosti u pogledu težine rada i utrošenog vremena, nosi i visok stepen emocionalne težine i empatije. S obzirom da veliki deo vremena provodite sa pacijentima u lečenju i čekanju tog, za njih najvažnijeg poziva u životu, kada on stigne, vi sa njima delite i strah i brigu da li ćete zajedno iz dugotrajne borbe izaći kao pobednik. Naš strah ne sme da bude vidljiv, već ga prikrivamo iza osmeha, ohrabrenja i nade da će sve proći u najboljem redu, jer je taj osmeh poslednje sa čim pacijenti ulaze u poslednju bitku za novi život.
Iako se brinemo za sve naše pacijente, najveća briga je ipak za one najmlađe. Oni vas uvek podsete da život nije fer i da predstavlja neprestanu borbu.
Uspomene na najteže momente vežu vas za one bitke koje ste izgubili, bilo da se radi o mladim ljudima koji nisu imali sreće da dočekaju transplantaciju, ili o onima koji su je dočekali ali nisu iz nje izašli kao pobednici.
Iako se retko dešava, najgore osećanje je kada ceo tim u operacionoj sali sa uzbuđenjem i strepnjom očekuje da transplantirano srce proradi, a ono stoji. Imuni sistem primaoca je nekad iznad vas i takve situacije možete očekivati, iako znate da ste sve učinili medicinski po protokolu.
Podjednako boli i situacija kada uspete uz sve moguće napore da održite pacijenta u životu dok ne dođe organ za njega i kada sreću što imate potencijalnog donora zameni očaj, jer porodica nije dala pristanak za doniranje, pa ga na kraju izgubite.
Teško je boriti se sa stvarima na koje ne možete da utičete direktno, a naš svaki dan je pun takvih borbi. Sećam se jedne devojke koja je dugo čekala na transplantaciju srca, naročito jer je bila sitnije građe, što čini pronalaženje adekvatnog donora velikim izazovom. Dan kada smo dobili poziv da imamo potencijalnog donora, koji po svojim karakteristikama odgovara baš njoj, i saznanje da je porodica dala pristanak uneli su radost u srca svih nas. Međutim, momenat sreće prekinut je pozivom u kojem nam je saopšteno da se porodica, nakon razgovora sa svojim sveštenikom, predomislila i odlučila da poništi svoju odluku. Devojka je u narednim mesecima preminula.
Teško je shvatiti da i mladi ljudi mogu da budu toliko bolesni da im je transplantacija srca jedini spas. Ali bolest ne bira, može da se desi svakome od nas, ne samo onima koji ne vode računa o svom zdravlju, već i sportistima. I deci. Na prvom mestu uzroka bolesti srca je ishemijska bolest, nastala kao posledica neadekvatnog načina života (gojaznost, pušenje, povišen arterijski pritisak, dijabetes, stres), zatim upala srčanog mišića, koja najčešće zahvata zdrave mlade ljude, u velikoj meri sportiste, a na trećem urođena bolest srčanog mišića.
Broj donora u Srbiji je na kritično niskom nivou. Iako raspolažemo najsavremenijom tehnologijom, pa pojedinim pacijentima možemo da pomognemo u čekanju novog srca ugradnjom srčanih pumpi, ni tehnologija, a ni mi, nismo svemoćni. Bolesno srce ne može da kuca zauvek. Ponosni smo na svaku učinjenu transplantaciju, na svaki spašen život.
Merilo razvijenosti humanosti jednog društva ogleda se kroz razvoj transplantacionog programa te zemlje. Kada se setim kako je sve izgledalo kada je urađena prva transplantacija srca u Srbiji, moram da priznam da smo napredovali, i da se svest ljudi o važnosti doniranja organa menja. Do sada su me brojne porodice uverile da postoje ljudi koji su pokazali spremnost da pomognu i produže nekome život, ljudi koji su pokazali delo najvećeg čovekoljublja, sposobnost da se u najgorem trenutku njihovih najmilijih, izdignu i usreće drugog. To je najbolja definicija humanosti.
Mali broj urađenih transplantacija me brine i navodi na razmišljanje da li smo kao društvo posrnuli, da li smo svesni definicije humanosti. Iako su neznanje i nedovoljna informisanost glavni razlozi za brojne predrasude koje postoje, ne smemo kao društvo dozvoliti da to bude opravdanje za donošenje pogrešnih zaključaka i odluka.
Moramo biti primer našoj deci, jer su, nažalost, i oni svedoci životne nepravde da i oni najmlađi nisu zaštićeni i da bolest može svakome da se desi. Upravo oni treba da nam budu podsticaj da uradimo sve što je u našoj moći da produžimo nekome život i nečiju porodicu sačuvamo.
Kroz svoje postupke i brigu za zdravlje nekoga ko nam nije blizak pokazujemo šta je suština humanosti. Humanost nije pomoći svom bližnjem, jer je to prirodno stanje, već ona predstavlja sposobnost razvoja saosećanja i pomoći nekom ko nam nije ništa. Vi se u ovoj borbi ne odričete, već darujete nešto što u tom nesrećnom trenutku vašem bližnjem ništa ne znači.
Iako borbe još uvek traju, one koje smo izdejstvovali su naše svetlo na kraju tunela. Pobeda je svaki život koji smo uspeli da produžimo i svaka porodica koju smo uspeli da usrećimo spasavajući život njihovih najmilijih. Moje svetlo, i nešto što me tera da i dalje verujem u ono što radim je nada da će biti još takvih kao što je Uroš, koji je doživeo da sa svojom porodicom i prijateljima proslavi 18. rođendan, a samo nekoliko meseci pre toga je bio mali, uplašeni dečak od jedva 40 kilograma, koji čeka svoje novo srce, i čiji ste osmeh mogli samo na trenutak da izmamite čokoladnim bananicama.
Ljudi koji su tog dana doneli odluku da žele da spasu život malog Uroša, daju nadu da ćemo kao društvo postati dovoljno zreli i shvatiti važnost darivanja organa onima koji bez naše pomoći ne mogu dalje. Želim da verujem da je u Srbiji broj humanih ljudi značajno veći nego što nam trenutni rezultati pokazuju.
