Autor: Živan Perić
Zovem se Živan Perić, imam 27 godina. Dolazim iz okoline Valjeva, selo Gunjaci. Od 4. septembra 2019. godine slavim svoj drugi rođendan, jer je to upravo dan kada mi je transplantirana jetra i od tog dana živim kao svaka normalna zdrava osoba.
Često pokušavam da napravim paralelu između mog života sad i života pre transplantacije i ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim da život pre transplantacije nije bio život, nego preživljavanje i iščekivanje smrti.
Moja bolest je prisutna od moje 22. godine. Tačnije, moja borba je tad počela, a bolest je bila prisutna i mnogo pre toga, samo što ja nisam imao apsolutno nikakve simptome. Lekari često kažu da su bolesti jetre jako podmukle i da se obično otkriju u poodmakloj fazi, kad je već stepen oštećenja organa takav da je prostora za lečenje jako malo. Upravo i kod mene je bila takva situacija.
Nakon jednog običnog trovanja hranom i bezbroj terapija koju sam dobijao, sasvim slučajno sam otkrio da imam autoimunu bolest jetre koja se zove primarni sklerozirajući holangitis. Kada mi je dijagnostikovana osnovna bolest, lekari su mi odmah saopštili da mi je jedini lek transplantacija jetre. U tom trenutku vama je to ogroman šok, jer ste živeli jedan sasvim normalan i uobičajen život, bez apsolutno ikakvih simptoma bolesti.
Na prvi pomen transplantacije kao jedinog leka za moju bolest pomislio sam da je to kraj. Nisam znao ništa o tome. Ni da li se radi u našoj zemlji, ni koliko se čeka na organ, ama baš ništa. Ono što mi takođe nije bilo saveznik u toj mojoj borbi je bilo vreme. Lekari su mi saopštili da moramo jako brzo da odradimo pripreme za transplantaciju i da budem stavljen na listu. U tom momentu sam imao samo dve opcije, da odustanem i da me sačeka sigurna smrt ili da se borim. Odlučio sam se za ovo drugo. I sad posle svega što sam preživeo mogu samo da kažem da je vredelo boriti se. Osmeh na licima mojih najmilijih, a posebno moje sestričine Anastasije, su najveći dokaz da je život jedan najveći dar koji drži porodicu na okupu.
Kada sam prošao opsežne pripreme, konzilijarnom odlukom lekara sam zvanično stavljen na listu čekanja za transplantaciju jetre u maju 2019. godine. Obično se na taj spasonosni poziv čeka jako dugo. Postoje ljudi koji čekaju i po 9-10 godina, ali ja sam, mogu slobodno da kažem „imao sreće“. Poziv sam čekao svega 4, 5 meseci. Ipak kada čekate na poziv koji može da vam spasi i promeni život svaki dan je predugačak. U tih 4, 5 meseci mnogo noći sam proveo u nespavanju, cimanju na svaki poziv telefonom, jer se uvek nadate da je to baš taj poziv. Pored svega toga, loše sam se osećao, moja koža i beonjače su bile mnogo žute. Apetit mi je bio minimalan. Osećao sam da gubim bitku i da se moj život lagano gasi.
Ali onda je tog famoznog 4. septembra zazvonio telefon, a sa druge strane sam čuo „Živane, pojavio se donor. Dođi odmah u Urgentni centar“.
U tom trenutku milion različitih emocija struji kroz vas, sreća, strah, neizvesnost, jer znate da ako izaberu baš vas ulazite u operacionu salu i znate da ili ćete se probuditi zdravi ili se nikad više nećete probuditi. Zahvaljujući divnom i profesionalnom timu lekara, ja sam iz operacione sale izašao kao zdrav čovek. Jedino što razlikuje moj život od života drugih zdravih ljudi je što ujutru moram da popijem lek koji sprečava da moj organizam odbaci organ.
Danas kao neko ko je dobio drugu šansu za život moram da kažem da sam zauvek i neizmerno zahvalan porodici mog donora. To su ljudi koji su u najtežem trenutku, kada su izgubili svog najmilijeg smogli snage i rekli „DA“ mom životu i izdigli se iznad sopstvene tragedije. Zahvaljujući njima ja sam se vratio svakodnevnim obavezama, pokrenuo sam sopstveni posao i što je najvažnije moja majka i dalje može da se smeje sa svojim sinom, a moja Anastasija može i dalje da grli svog ujku. To možda deluju kao sitnice, ali te sitnice čine život.
U današnje vreme ljudi jako malo cene život i nisu svesni da preko noći može da vam se okrene za 180 stepeni. Onda krenete da gledate na život malo drugačijim očima. Ja sam svoju priliku dobio, ali nažalost još 2000 ljudi čeka svoju šansu.
Treba svi kolektivno da se probudimo i da promenimo svest o značaju transplantacije i doniranja organa, jer to nekome može da spasi život. I ako nekad dođete u sitaciju da vašem najmilijem medicina više ne može da pomogne, setite se da tamo negde 2000 ljudi sedi i čeka i da možda baš nekome od njih možete dati drugu šansu i da nastave da žive normalno, baš kao što ja danas živim.
