Autorka: Biljana Petković
Mama sam dva sina, Đorđa i Dragiše. Dragiši sam donirala bubreg.
Moj suprug, Dragišin tata je bio bubrežni i srčani bolesnik. Planirala sam da mu doniram bubreg, ali je on, od srčanih problema, preminuo u 45. godini i ostavio mi u amanet da svoj bubreg čuvam za Dragišu, jer se on lečio od svoje treće godine na Institutu za majku i dete. Već u tako ranom uzrastu, ustanovljen mu je problem s bubrezima, iako su nam lekari pričali da će do dijalize doći mnogo kasnije ili da možda uopšte neće biti potrebe za dijalizom.
Bolest smo kontrolisali sve do korone, koja je sve ubrzala. Dragiši je tada bilo 26 godina. Dobio je koronu, koja se odmah spustila na najslabiji organ, u Dragišinom slučaju, to je bio bubreg. Do tog trenutka, moj sin je vodio život zdravog mladića, bolest smo držali pod kontrolom. Tog trenutka počinje Dragišina ozbiljna borba sa bolešću.
Dijalizu smo prvo radili kod kuće, na svaka 4 sata, tokom noći. Kao roditelj sam sve to pratila, čak su me obučili i da previjam svog sina.
Uporedo sa tim oblicima dijalize, borili smo se i sa bolovima koje je Dragiša imao u stomaku.
Zbog tih bolova, provodili smo dosta vremena u Urgentnom centru. Na kraju su oni zadržali šest meseci Dragišu u bolnici, a da i dalje nismo mogli da otkrijemo uzrok tih bolova. Mog sina su primili krajem 2021. godine u bolnicu, a ostao je sve do maja, 2022. godine. Otpustili su ga sa 30 kg manje, bukvalno je imao 35 kg kada je izašao iz bolnice.
Tokom njegovog boravka u bolnici, tih šest meseci, ja sam sve pripremala za odlazak u Tursku, na transplantaciju. Skupili smo novac preko organizacija „Budi human“ i „Pokreni život“. Oba moja sina su igrala folklor, pa su se angažovala i kulturno-umetnička društva, bilo je koncerata, žurki, a angažovala se i moja firma. Moj sin nije ni stigao da bude na listi u Srbiji, bili smo prinuđeni da nađemo rešenje na drugoj strani.
U tom trenutku, ceo svet je pod epidemijom korona virusa. Doktori u našoj zemlji su bili preusmereni na kovid centre, timovi koji su radili transplantacije su razbijeni po celoj Srbiji, operacija nije bilo. Shvatila sam da svoje dete u Srbiji gubim i da je jedini spas i rešenje odlazak u Tursku.
U takvim vremenskim prilikama, krećemo u bolnicu u Tursku. Najveći problem su pravili ti nesnosni bolovi, koje je Dragiša sve vreme imao. Mi nismo znali šta nas čeka i tako smo krenuli u Tursku. Danas, sa ove tačke, sve to tumačimo kao veliki strah koji je moj sin osećao, jer je bio svestan da je njegov otac umro posle samo dve i po godine od početka dijalize. Živeo je u strahu da je smrt tu negde. Danas, kada priča o tome, on misli da je to neki preterani strah koji je okupirao njegovu glavu, a koji je pritisak pravio u stomaku.
18. jula, 2022. godine smo stigli u Medipol bolnicu, a na programu za operaciju smo bili već 27. jula. Trebalo im je samo par dana da nas pripreme. Sve je bilo savršeno organizovano, dnevno su obavljali i po deset pregleda, organizovali su nam i prevodioca, upoznali smo lekara, tim koji radi transplantaciju. Jedina primedba koju imam je da sve to mnogo košta.
Dragiša je u tom trenutku u strašnom stanju. On je put prespavao, nije ni bio svestan šta se dešava, jako iscrpljen, on je prosto bio na izmaku snage. I koliko god se ja trudila da mu dam snagu, on nije očekivao da će ta operacija biti rešenje. Dok su ga pripremali za operaciju, bolova nije bilo, ali kako je transplantacija završena, bolovi su se vratili i imao je iste napade kao u Srbiji.
Transplantacija je dobro prošla, doktor je rekao da sam donirala dobar bubreg i posle 4 dana ustala sam i počela da šetam. Dragiša je posle 15 dana izašao iz bolnice, ali kako su se bolovi u stomaku vraćali, tako su ga vraćali i u bolnicu. Ipak, korigovali su mu ishranu, bolovi su počeli da se smanjuju i mi smo se posle mesec dana vratili u Srbiju.
Po povratku kući, sin je počeo da se oporavlja, da živi, šeta, jede raznovrsnije.
Danas se Dragiša potpuno oporavio. Slavili smo kod nas u dvorištu godišnjicu. Tu je moj sin zaigrao i svoje prvo kolo, od operacije.
Kada se danas osvrnem na ceo taj period naših života, shvatam da sam se vodila parolom da je život borba i da mi sada trčimo životni maraton i da ja moram u toj trci da pobedim, da osvojim zlatnu medalju. To me je držalo. To mi je davalo snagu. Ljudi mi kažu da sam majka hrabrost. Mislim da je to nešto najplemenitije što jedan roditelj može da uradi za svoje dete, da mu da deo sebe i tako mu, po drugi put, podari život. Za to morate da nađete snagu i da kažete sebi da nema predaje do pobede.
