Autor: Mladen Todić
Moje ime je Mladen Todić. Mnogi u Srbiji me prepoznaju kao nekog ko promoviše pozitivne primere programa transplantacije i veličinu humanosti doniranja organa, a ja samo želim da što više ljudi u Srbiji dočeka transplantaciju.
Isti ti ljudi me često pitaju zašto to radim, a ja im jednostavno odgovorim da je neko to uradio za mene u oktobru 2016. godine. Neko je tada skupio dovoljno humanosti i donirao organe svog najmilijeg, potpisao saglasnost i spasio nekoliko života. Postao je heroj svih onih koji su te organe dobili. Među njima sam i ja. I zaista je tako. Ne prođe ni dan da ne pomislim na mog donora i njegovu porodicu, jednostavno ne prođe. Jednom sam rekao da su oni na moj život umesto tačke, stavili zarez. Učinili su da se moj život nastavi. I tako već šest godina. Naši životi su se na neki način spojili u jedan. On je pomogao meni, a ja sam nastavio da pomažem i pružam podršku onima koji čekaju transplantaciju. Kako je on ostavio trag u mom životu i životu moje porodice, tako ja želim da ostavim trag u životima pacijenata koji čekaju transplantaciju organa.
Porodica je ostala na okupu, možemo da “kujemo” dugoročne planove, da putujemo, što najviše volimo. Ninu smo zajedno Tamara i ja odveli prvi dan u školu, što je za nas imalo neverovatan značaj, jer je to bio jedan od planova koje nismo smeli da imamo dok sam bio na listi čekanja za transplantaciju jetre. Nije to samo bio dan za ponos, to je bio još jedan dokaz koliko je velik čin humanosti porodice koja je dala saglasnost za doniranje organa tog 13. oktobra 2016. godine. Dokaz o tom zarezu, dokaz o životu koji je produžen, dokaz da je saglasnost ostavila trag u nekoliko života. A ja? Ja u znak zahvalnosti živim život, živimo svo troje. Trudim se da ga živim što kvalitetnije, kao dokaz da ta saglasnost nije uzaludna. Tako sam rešio i da se okrenem zdravim životnim navikama i svoj “poklonjen” život živim ne samo kvalitetno, nego i što duže. Uz odobrenje svog lekara, prof. Ćulafića sam, uz veliki oprez, po prvi put u životu počeo da se bavim sportom. Prvi put sam se susreo sa teretanom i fitnes centrom, trenerom…
Za mene je ovo bio nepoznat teren, kao i prvi susret sa transplantacijom organa. Ko, kako, zašto, koliko novca mi je potrebno, šta smem da jedem, šta ne smem… Za razliku od mog slučaja, kada nisam mogao da dobijem odgovore na baš sva moja pitanja u vezi sa transplantacijom, sada su odgovori bili tu, kao i trener i fitnes centar. Krenuo sam u novo putovanje, na koje sam poveo i svoju suprugu Tamaru. Ovo sam shvatio kao neku vrstu borbe, sličnu onoj koju sam vodio za sopstveni život, jer sada treba živeti taj život najbolje što umem. Moj aktivizam je bio isprovociran odnosom okoline pre transplantacije i pitanjima iste te okoline nakon transplantacije. Ova moja sadašnja aktivnost “isprovocirana” je činjenicom da mi aktivizam, posao, porodica, svakodnevni život, oduzima mnogo vremena i da treba da poklonjeni život očuvam i sačuvam. Taj život, osim što je bez bolova, velikog straha od smrti i bojazni da neću dočekati neke nove prilike o kojima zdrav čovek i ne razmišlja, odnosno ne pridaje im značaj, tražio je od mene novi izazov, da ga kvalitetnije živim.
Krenuo sam, uz nadzor svog lekara profesora Ćulafića i trenera Vladimira Mitića, u nepoznato za moje telo. I tako dve godine.
Međutim, bio mi je potreban novi izazov. Sa svojim saborcima, prijateljima iz udruženja “Zajedno za novi život”, za koje sam znao da su počeli da treniraju na isti način kao i ja, dogovorio sam da probamo da pobedimo sami sebe, da istrčimo prvu manju trku. I odluka je pala na Trail Trku od 5 km na Fruškog gori. Kada su i drugi pacijenti, koji ne treniraju, čuli da nas nekoliko trči, oni su nam se pridružili kao podrška, a onda i udruženja sa kojima imamo dugogodišnju saradnju: Udruženje pacijenata obolelih od akutnih leukemija “Leuka”, udruženje transplantiranih Vojvodine “PanTransplant”, udruženje bubrežnih invalida Srema “Sremska Mitrovica”. Svi smo rešili da trčimo u susret danu ljudskih prava, a za pravo na život i u ime svih onih 2000 ljudi koji čekaju transplantaciju organa, uključujući i tridesetoro dece. Odlučili smo da mi budemo njihov glas, da se za njih čuje i da na jedan nesvakidašnji način utičemo na podizanje svesti građana kada je tema značaja transplantacije i doniranja organa u pitanju.
Osim njiih, podršku su nam pružili i lekari sa UKCS, Urgentni centar. Nas ukupno 10 je trčalo. Trčao je i Viktor za svoju mamu, koja već devet godina čeka transplantaciju jetre. Trčala je Sanja kao podrška svojoj sestri. Filip i pas Pjer trčali su za jednu divnu Željku.
Uspeh i volja, ali i priroda koja nas je očarala na Fruškoj gori, “pozvala” nas je da ponovo budemo deo nje. U udruženju smo doneli odluku da sledeću trku, u ime svih onih koji čekaju transplantaciju jetre, srca, bubrega, pluća, trčimo na Avali 25. februara 2023. Bio je nepristupačan teren i nepredvidivo vreme, kao što je nepredvidiv život onih koji čekaju, kao što su nepristupačni mediji da čuju naš glas. Ali, sada nas je bilo mnogo više. Čak nas 18 je trčalo. Tu su ponovo bili pacijenti sa svojim lekarima, pacijenti rame uz rame sa pacijentima. I opet sve to u ime svih onih koji čekaju na novu šansu i novi život, jer ih je u Srbiji u poslednje dve godine moguće izbrojati na prste dve ruke. Poražavajuće. Ali, to nas ne može poraziti skroz i mi smo zajedno odlučili da im na ovaj način pomognemo da istraju, da izdrže i na kraju pobede, jer je nagrada svake saglasnosti za doniranje organa najveća – ŽIVOT.
Pogodilo se da je tog datuma moj rođendan, koji je negde pao u senku mog rođendana novog života, koji slavim već šest godina. Moj “jubilarni” 44. rođendan, koji sam proslavio sa meni dragim ljudima-saborcima i svojom porodicom, a poklonio sam sebi i najlepši poklon pobedivši samog sebe kroz izuzetno težak, blatnjav teren. Uz pratnju sitne kiše, nas 18 je završilo trku. Želeli smo da svi oni koji čekaju na najvažniji poziv pobede, jednostavno pobede, dočekaju poziv i izađu kao pobednici. Baš kao Lazar, Lidija, Nina, ja…
Nakon ovoga ćemo se pridružiti u uličnoj trci u Vitezu, u BiH, našim saborcima iz regiona koji su prepoznali ovu našu energiju, našu volju i želju da pružimo podršku ljudima koji prolaze kroz čekanje na najvažniji poziv, koje najblaže rečeno možemo nazvati golgotom.
Osvrćući se iza sebe, kao neko ko se iz opravdanih i onih manje opravdanih razloga, nije bavio sportom nikada, sada trčim trail trke. Nisam siguran šta treba da osećam. Naravno da sam ponosan na sebe i svoje saborce, ali sam pre svega srećan, veoma srećan čovek, koji nema dilemu gde treba i na koji način nastaviti.
Želim da živim i dalje svoj život sa Ninom i Tamarom i da se trudim da uživam u svakom trenutku, jer srećni ljudi imaju umeren nivo očekivanja i težnji i žele ono što mogu postići, znaju kako da izbegnu razočarenja i kako da prirede prijatna iznenađenja, jer streme realističnim ciljevima i srećni su kada ih dostignu. Da biste bili sretni, nužno je da uživate u onome što imate. Nemojte da jednog dana sednete i zarijete lice u dlanove pitajući se gde se izgubilo ono “ima vremena”. Nemojte gubiti vreme čekajući prilike, jer retko ih čovek sretne zajedno.
