Autor: Nenad Janićević
Sada već davne 2011. godine, krenuli su moji zdravstveni problemi. Sve je krenulo sa visokim pritiskom i na to nisam obraćao previše pažnje, jer danas svi imaju visok pritisak. Onda mi se 2013. godine pojavila krv u mokraći.
Tada sam otišao u Dom zdravlja u Štrpcu, ali su me odmah poslali na preglede u Kosovsku Mitrovicu. Ni oni nisu uspeli da odrade sve neophodne analize i šalju me za Niš. Narednih godinu dana, proveo sam po pregledima u Nišu i onda sam digao ruke od svega. Saznao sam da sam u detinjstvu imao zapaljenje bubrega, koje nije lečeno i koje je ostavilo posledice.
Prekinuo sam odlaske kod lekara, ali je to sve stiglo na naplatu kada su u decembru 2015. godine krenule mučnine i povraćanje. Mesec dana sam sedeo kod kuće i mislio da će da prođe, ali nije. Otišao sam kod lekara i stanje je bilo toliko loše da su me odmah uključili na dijalizu. Nisam mislio da će mi bubrezi toliko brzo otkazati.
Te noći, kada su me uključili na dijalizu, moj život se menja iz korena. Od tog trenutka, na dijalizu odlazim tri puta nedeljno. Pošto sam iz opštine Štrpci, na dijalizu sam morao u Kosovsku Mitrovicu. Moji dani su izgledali tako što u pet sati ujutru krećem za Kosovsku Mitrovicu, koja je udaljena sto kilometara. Tamo stižem u sedam ujutru, pravo na dijalizu, koja traje do podne. Onda krećem nazad za Štrpce i kod kuće sam u dva sata popodne. Bukvalno su mi dani prolazili na dijalizi i u putu na dijalizu.
Sve se to odrazilo na moj život. Do tada sam radio kao obezbeđenje u banci, ali sam ostao bez posla, jer to više nisam mogao da radim. Moja supruga i naša, tada mala, ćerka su se teško nosile sa svim tim promenama, koje je bolest unela u naše živote.
To je bio jedan težak period za mene kao pacijenta, ali i za moju porodicu.
Išao sam na dijalizu oko godinu dana, kada sam obavio sve neophodne preglede da bih se našao na listi čekanja za donaciju organa. Iako nisam polagao nikakve nade da će me pozvati na operaciju, poziv sam dobio posle 6 meseci. U junu 2017. godine, dobio sam poziv od moje doktorke, koja me je lečila u Nišu. Ona je bila koordinatorka programa za transplantaciju bubrega. Pozvali su nas šestoro, ali smo jedan čovek iz Leskovca i ja bili najpogodniji pacijenti za bubrege.
Na moju veliku žalost, bubreg se nije primio… Čekali smo, ali on nikada nije proradio. Onda su krenule i komplikacije sa ranom, koje su trajale mesecima. Na kraju sam dobio i sepsu, nakupio se straha i baš loše prošao. Doktori su se borili za moj život, bio sam iscrpljen, iza mene je bila operacija koja nije uspela… Strašno sam prošao tada u Nišu.
Šest godina kasnije, na društvenim mrežama sam video kako ljudi skupljaju novac kako bi otišli na transplantacije u Belorusiju. Stupio sam u kontakt sa pacijentima koji su skupljali novac i oni su mi objasnili da i u Belorusiji postoji lista čekanja, ali da su oni uređenija država od nas i da to čekanje mnogo kraće traje. Tada sam otišao za Beograd i prijavio se u Humanitarnu fondaciju „Budi human“ i počeo da prikupljam sredstva.
Pošto sam iz malog mesta, kod mene je to prikupljanje novca išlo sporije. Međutim, u naše krajeve često dolazi glumac Milan Vasić i onda mi je on pomogao. Kačio je na svoje društvene mreže poziv da ljudi šalju poruke i uplaćuju donacije, organizovao je i dobrotvorni koncert i, već u novembru, 2023. godine, sakupio sam neophodna sredstva.
Odmah u novembru sam obavio neophodne preglede u Belorusiji i 29. novembra sam stavljen na listu čekanja za transplantaciju bubrega. Na poziv sam čekao manje od deset dana. Pozvali su me 7. decembra, u četiri sata popodne. Trebalo je da stignem do narednog jutra u Minsk, u Belorusiji.
Sećam se da je let za Moskvu bio u deset sati uveče. Od moje opštine, Beograd je udaljen 400km. Sa bratom sam stigao petnaest minuta pre poletanja aviona. Naša avio kompanija je bila obaveštena o čemu se radi i izašli su mi u susret i sačekali su da se ukrcamo na let. Na letu sa nama je bila i žena iz Vranja, koja je takođe skupljala novac za transplantaciju i koju su takođe toga dana pozvali.
Bogu hvala, sve se namestilo. Preko Moskve, stigli smo u Minsk, i sa aerodroma pravo u bolnicu. Tamo su nam odradili dodatne preglede i oboje smo iste večeri bili operisani.
Novi bubreg je odmah proradio i prošao sam fenomenalno!
Iako prva dva dana nisam oči mogao da otvorim, bio sam jako iscrpljen, telefon u ruke nisam mogao da uzmem, već posle 11 dana su me pustili iz bolnice i na Svetog Nikolu sam se vratio kući.
Dobio sam novi bubreg, a to je kao da ste dobili novi život.
Ljudima koji čekaju na transplantaciju bih poručio da se bore za svoj život, da probaju da urade i sami sve što mogu. Da nikako ne smeju da gube nadu i da se ne predaju. Život posle transplantacije se iz korena menja, možete da pijete vode koliko želite.
