Autor: Jasmina Matić, živi donor bubrega
Zovem se Jasmina Matić i ja sam živi donor svom suprugu Draganu.
Priča počinje 1997. godine kada Dragan kreće na dijalizu. U tom trenutku on je imao 32 godine i nama se život iz korena promenio. Dijaliza bi ga nekada toliko iscrpela da kada bi došao kući nije bio u stanju da se poigra sa našim malim detetom. Mi smo se sporazumevali tišinom. Dijaliza vam pomaže, ali to je samo održavanje života, to nije život, već preživljavanje.
Posle dve godine dijalize, 1999. godine smo dobili prvi poziv za transplataciju. Na našu sreću, pored velikog broja ljudi koje su pozvali, bubreg je najviše odgovarao Draganu i on je uspešno operisan. Tada je za dva dana operisano četvoro ljudi, znači urađene su četiri kadaverične operacije, donirani su organi osobe koja je preminula od moždane smrti. Dragan je u prvih deset ljudi koji su tako dobili novi organ. I zahvaljujući tim ljudima mi smo naredne dvadeset i dve godine živeli normalno. Zahvaljujući ljudima koji su u trenutku kada su izgubili svog najbližeg odlučili da doniraju njegove organe, moja porodica je dobila novu priliku.
Posle Draganove operacije mi smo nastavili normalno da živimo. On je mogao da jede, pije, trenira, radi. Naš sin je odrastao u normalnom okruženju. Jedina stvar koja nas je podsećala na Draganovu operaciju je činjenica da je svako jutro morao da popije lek, ali sve ostalo je bilo normalno. Posle te tame, znam koju smo mi radost imali naredne dvadeset i dve godine.
A onda je počela kovid pandemija. Dragan se razboleo i bubreg nije izdržao.
Kada se posle dvadeset i dve godine vratio na dijalizu, lekari su mu rekli da može da ide na još jednu transplataciju. Nisam imala dilemu, odmah sam otišla na pregled. Moj karakter je takav da moram sa problemom da se suočim, da ga uhvatim za gušu i pobedim. Nisam želela da razmišljam o tome: ”Šta ako bubreg ne bude odgovarao?”, jer sam znala da smo onda u još većem problemu.
Pregled je pokazao da mogu da doniram bubreg svom suprugu. Meni je to bilo nešto podrazumevajuće, to je bila moja odluka, moj lični stav i nešto oko čega se nisam dvoumila.
Znala sam da meni život ni u jednom trenutku neće biti ugrožen. Moj kvalitet života se nije promenio. Kako sam i pre operacije živela, živim i sada.
Posle operacije, dok smo ležali u boksovima, ja sam se borila sa anestezijom, nisam mogla dva dana da ustanem. Dragana je podigla medicinska sestra i dovela do mog boksa. Kada sam videla njegov osmeh, znala sam da sam uradila pravu stvar.
Ako hoćeš da ti porodica bude zdrava, a porodica je danas najveći blagoslov, onda je moj postupak najnormalnija stvar. Nisam heroj, ovo sam uradila zbog moje porodice. Meni su heroji oni ljudi koji su mom Draganu i meni dali dvadeset i dve godine normalnog života, onog trenutka kad su pristali da se donira bubreg njihovog najbližeg. I mi to nikada nećemo zaboraviti. Zahvaljujući njima moje dete je imalo normalnu porodicu, normalno odrastanje, bez hitne pomoći, bez bolnica i lekara.
