Autor: Saša Cvetković, 34 godine.
Na redovnom sistematskom pregledu, 2016. godine, otkriveni su prvi znaci problema sa mojim bubrezima. U tom trenutku radim kao vojnik, oficir. Moj život je tada pretrpeo potpunu transformaciju.
Posle spomenutog sistematskog pregleda, koji je pokazao alarmantno stanje, stanje za hitno reagovanje, ostajem u više navrata 10-15 dana u bolnici. Nakon svih testiranja, ustanovljeno je da imam hronično oboljenje upale bubrega. Odmah sam podvrgnut klasičnoj dijeti za bubrežne bolesnike, redukovali su mi ishranu. Bolest je i dalje postojala, ali je bila pod kontrolom.
U tom trenutku imam dvadeset i šest godina, povlačim se u sebe, vraćam se na selo… Pustio sam bradu. Dugo odsustvujem sa posla. Roditelji su se pre toga ljutili što nikada nisam kod kuće, sada su se ljutili što se distanciram od sveta. Tako sam se nosio sa bolešću prvih godinu dana.
Bolest je uzela maha 2018. godine. Tada se selim, zbog potrebe službe, iz Zaječara u Pančevo. U Pančevu me je dočekala nova jedinica, novi ljudi. Dobra stvar je što sam bio bliže Beogradu, pa sam mogao da se lečim, da puno ne putujem, da se približim ustanovi koja mi je u tom trenutku bila sve, zbog bolesti i redovnih kontrola.
Posle nekog terenskog rada, u tri navrata po 30 dana, ukupno 90 dana, stanje je počelo znatno da se pogoršava. Taman kad sam se skrasio, kola kreću nizbrdo. Već u martu 2022. godine, bio sam u takvom stanju da mi je bila neophodna dijaliza.
Moj život tada više nije mogao da funkcioniše bez dijalize. Svaki drugi dan sam išao. Ipak, sve vreme sam se trudio da ostanem aktivan, puno sam hodao, šetao, trudio sam se da se ne ugojim. Nisam se predavao, nisam davao da me život slomi, a to je najvažnije, da čuvaš glavu, jer iz glave sve ide.
Paralelno sa mojim odlascima na dijalizu, moja majka je izvršila preglede i ustanovljeno je da bi ona mogla da mi donira bubreg, jer je bio visoki procenat poklapanja. Jedini problem je bio što je ona bila gojazna, pa smo morali da sačekamo da dostigne propisanu kilažu. Operacija je bila planirana za oktobar.
Tada mi je doktorka Jelena Tadić predložila da me, ipak, stavi na listu čekanja.
Lekari su mi dali papire koje treba da predam u Institut za transfuziji krvi, vucarao sam to u automobilu mesec i po dana, jer znate i sami, nema previše donora i nisam imamo nikakva očekivanja, kao da mi se nije ni žurilo.
Tek 12. jula sam predao svu papirologiju neophodnu da se nađem na listi primalaca. Iskreno da vam kažem, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću dobiti poziv.
11. avgusta u 00:10h, posle samo 29 dana, dobio sam poziv!
Imao sam sreće kao niko! To stvarno nisam očekivao.
