Autor: Goran Gogac Filić.
Moji problemi su počeli pre sedam godina. Primetio sam da se umaram prilikom bilo kakve fizičke aktivnosti, čak i prilikom hodanja, osećao sam umor. Distance koje sam mogao da pređem, bez umaranja, bile su sve kraće.
Krenuo sam po lekarima i kardiolog je odmah utvrdio da imam ozbiljnih problema sa srcem. Organizam mi je zadržavao vodu i za dve nedelje su iz mene ispumpali 60 litara vode. Od napumpanog čoveka, kada su izvadili tu vodu, ostao je leš koji hoda.
Na Institutu Dedinje, posle tri dana analiza, shvatili su da meni nema pomoći i da je jedino rešenje transplantacija. Nasmejao sam se jer sam znao koliko je dugačka lista čekanja i koliko je niska svest kod nas o doniranju organa. Rečeno mi je da idem kući i ponašam se kao da će me već sutradan pozvati na operaciju, a možda me nikada i ne pozovu.
Posle pet meseci su me pozvali.
Do tog trenutka, trudio sam se da vodim normalan život, bio sam nonšalantan prema svom stanju, nisam dopustio sebi da padnem u depresiju, nisam se plašio smrti.
Jednog popodneva, dok sam bio na poslu, pozvala me je supruga, nije htela da mi kaže šta je u pitanju, samo mi je rekla da hitno dođem kući. Kada sam stigao kući, rekla mi je da idemo za Beograd, da imaju srce za mene.
Iako sam bio 54. na listi čekanja, bio sam retka krvna grupa, tako da sam imao sreću da sam bio jedini pacijent koji je pozvan na transplantaciju.
Sećam se kako stižemo u bolnicu, a u hodniku stoji ekipa RTS-a (Radio Televizija Srbije), koja je došla da snimi simulaciju transplantacije srca. Statistima je samo rečeno da mogu da idu, jer je stigao pravi glumac i snimaće se prava transplantacija.
Deset dana kasnije, dok sam još ležao u bolnici, na televiziji sam gledao snimak svoje operacije. Dugo mi je trebalo da shvatim da se radi o meni, da ne gledam neku treću osobu. Posle te emisije, na kolenima, u bolničkom krevetu, napisao sam pesmu koju sam posvetio preminulom dečku i meni. A čim sam se malo oporavio, sa kopčama na grudima, otišao sam u studio da je snimim. Pesma se zove „Anđeo na zemlji“, a danas nam služi kao promotivna pesma za podizanje svesti ljudi u Srbiji kada je u pitanju donacija organa.
Godinu i po dana kasnije, upoznao sam i porodicu koja mi je donirala srce. Imao sam snažnu želju da ih upoznam, pa sam odlučio da se prijavim da učestvujem u emisiji „Nikad nije kasno“. Nisam imao želju da se takmičim u toj emisiji, želeo sam da ispričam svoju priču. Gledanost te emisije je bila velika, pa sam se nadao da će je i porodica mog donora gledati.
Tako je i bilo. Emisija je bila veoma emotivna, plakali su svi u studiju, publika, a sutra su svi mediji preneli. Majka preminulog dečka je to videla u novinama, pročitala celu priču i pozvala ćerku da joj ispriča. Ćerka me je našla preko društvene mreže Fejzbuk i poslala mi poruku. Kada sam video poruku, mislio sam da ću da umrem.
Čuli smo se telefonom i zakazali smo susret. Supruga i ja nedelju dana nismo spavali. Razmišljali smo šta reći tim ljudima, kako im se zahvaliti.
Taj prvi susret nikada neću zaboraviti. Prvo je izašla sestra preminulog mladića i snažno me je zagrlila. Grlili smo se kao da se znamo ceo život. Ostali smo dugo tako zagrljeni, a onda mi je samo rekla: „Izvini, da li mogu da stavim ruku na tvoje grudi, da pozdravim brata?“
Taj trenutak je bio toliko emotivan, da mislim da je to rečenica koja menja svest ljudi, kada je u pitanju donacija organa.
Danas smo kao jedna porodica, družimo se, posećujemo na slavama i rođendanima.
Mladić čije sam srce dobio je bio fudbaler, imao je 32 godine.Jednoga dana, na treningu mu je pozlilo. Povraćao je i po klinikama su se usredsredili na probleme sa stomakom. Niko nije mogao ni da pretpostavi da mu je pukao kapilar u mozgu. Posle par dana, kad mu se stanje pogoršalo, u Urgentnom centu su ustanovili dijagnozu. On je tada već pao u komu i nije mu bilo spasa. Lekari su tada pitali roditelje da li bi donirali sinovljeve organe. Oni su bili u stanju šoka, nadali su se da, ipak, postoji neki način da se njihovo dete spasi. Na kraju su pitali i svog lokalnog sveštenika i on im je dao saglasnost, i svi organi su donirani.
Porodica preminulog mladića traži da ostane anonimna, da niko za njih ne zna. Stalno ih podsećam koliko su humanu i veliku stvar uradili. Oni treba da budu na svim bilbordima u Srbiji, kao primer drugim ljudima, šta znači biti human. Ne treba da se plaše osude komšiluka ili rodbine, što su donirali organe svoga deteta.
Toj divnoj porodici dugujem svu zahvalnost što sam danas živ!
