Autorka: Aleksandra Simić
Razbolela sam se kao dete. Imala sam urođeni refluks – prošireni mokraćni kanali, iz bešike mi se mokraća vraćala i tako uništavala bubrege. Taj problem nije otkriven na vreme, ni u Somboru, ni u Vrbasu, ni u Novom Sadu. Otkriven je tek sa mojih šest godina, kada su bubrezi već propali. Desni bubreg je tada radio 30%, a levi 65%. Uz pomoć silnih, ograničavajućih dijeta, uspeli su da me održe bez dijalize do jedanaeste godine.
U tom ranom uzrastu, sa nepunih jedanaest godina, krenula sam u Tiršovu na dijalizu. Tri puta nedeljno, po četiri sata. Pubertet je tek počeo, a ja sam se susretala samo sa ograničenjima. I danas, sa ove vremenske distance, nerado se prisećam tog perioda. Ne smete da pijete vodu, ne smete da jedete ništa, ne smete da radite fizičko… Nisam mogla da idem na ekskurzije, nisam mogla ništa. Išla sam redovno u školu, kao redovan đak, ali to zapravo nije bilo tako, sa tri dana dijalize u nedelji, nije ni moglo da bude redovno. Grozan period života!
Iz tog perioda, ostalo mi je sećanje na lubenicu. Nisam smela da je pipnem, jer je bila puna vode, a unos vode je za mene bio ograničen. Sećam se da bih, prilikom tuširanja, uperila tuš ka ustima, samo da osetim vodu. Kad se razbolite u ranom uzrastu, brzo postanete svesni svega i mnogo ste zreliji od svojih vršnjaka. Onda ste odjednom devojka od šesnaest, sedamnaest godina, želite da se zabavljate, ali ne možete, ništa vam nije dozvoljeno.
Zahvaljujući mojoj mami, koja je bila velika lavica i nikome nije dozvoljavala da me sažaljeva, i dan danas sam psihički jaka i stabilna.
Niko u porodici nije mogao da mi donira bubreg. Tako da sam se odmah našla na listi čekanja za transplantaciju i čekala sam skoro punih deset godina na prvi poziv. Nijedan poziv pre toga nisam dobila.
Mesec i po dana pre mog dvadeset i prvog rođendana, dobila sam novi bubreg!
Sećam se toga dana kao da je juče bilo. Bila sam na dijalizi. Umorna od svega, nervno rastrojena, često sam mislila da čovek ne može ni da bude normalan od svih tih otrova u organizmu. Iako ste mladi, vi ste svega svesni. Bila sam svesna da čekam taj poziv, ali ga već veoma dugo nije bilo. Vraćala sam se sa dijalize u takvom raspoloženju, kada sam dobila poziv da se vratim u bolnicu. Sećam se da smo bili na mostu kod Beške kada su mi javili da postoji šansa da dobijem bubreg. Mislila sam da to nije moguće, svaka nada mi je bila potonula. Već sam se bila pomirila da nikada neću biti transplantirana.
Toga dana, pozvali su nas četvoro dece. Moj donor se sa mnom poklapao 99%. Takav procenat poklapanja se dešava samo kada vam član porodice donira organ. Lekari nisu mogli da veruju i ubrzo su počele pripreme za operaciju. Prvo čega se sećam posle operacije je da me teraju da pijem vodu, a ja ne znam šta je to i kako se to radi, jer sam do toga dana pila punu šaku lekova, koje sam morala da progutam uz jedan gutljaj vode. Operacija je uspešno prošla i od tog trenutka je trebalo da se naviknem da sam zdrava. Šest meseci mi je trebalo da se opustim, da prestanem da brinem da li će nešto krenuti po zlu, da prestanem da budem veoma anksiozna i depresivna. Šest meseci mi je trebalo da shvatim da sada mogu da živim život koji pripada jednoj dvadeset jednogodišnjoj devojci.
Šest godina kasnije, ostala sam trudna i rodila Nađu. Tokom trudnoće, nisam imala nikakvih problema. Kada sam ostala trudna, svi su mislili da neću moći da iznesem trudnoću do kraja, da ću se poroditi u šestom ili sedmom mesecu. Ćerku sam rodila u 37. nedelji, carskim rezom, bez bilo kakvih komplikacija. Nađa nije bila ni u inkubatoru. Porodila sam se u terminu i bila sam prva transplantirana mama koja je iznela celu trudnoću.
Danas, sa četrdeset godina, znam da je umerenost najvažnija. Umerenost u svemu je najvažnija za zdrav život. Ne jedem meso, jer ne volim, ali to je za mene dobro, da ne opterećujem bubreg proteinima. Pijem vodu i po pet litara dnevno, i često se pitam da li to radim da bih nadoknadila onaj period kada je maloj Aleksandri sve bilo zabranjeno, pa i ta voda.
Sve su ovo bolne teme, zbog kojih se i danas odmah rasplačem, ali znam da je ključ u tome da ne sme da se gubi nada i da mora da se sačuva smisao života.
