Autor: Jakša Vučurević
Mnogi se smeju i ne shvataju me ozbiljno kad kažem da me je par ćevapa delilo od dijalize, ali tako je. Striktna dijeta na kojoj sam bio kako ne bih završio na dijalizi učinila je da budem, narodski rečeno, kost i koža.
Da mi bubrezi rade na 17% saznao sam slučajno i rekao bih previše kasno. Tako je, bubrezi ne bole (ukoliko vam ne krene kamen naravno), pa samim tim ukoliko ne kontrolišete redovno svoje zdravstveno stanje, što ja nisam, ne možete na vreme otkriti potencijalne probleme.
Simptomi koji su se pojavili kod mene bili su izuzetno jaka glavobolja i povraćanje, te sam u strahu od dehidratacije jedne februarske večeri rešio da odem u Urgentni centar u Beogradu. Kako je većina mojih kolega sa fakulteta imala slične simptome, prepisivao sam to ispitnom roku i stresu koji ga prati. Nisam ni slutio kakva me dijagnoza čeka svega par dana kasnije. U Urgentnom centru su mi ustanovili da imam povišen krvni pritisak, uradili pregled kod neurologa, uspostavili da mi je glava čista i pustili kući. Budući da su bili državni praznici, otišao sam u Zrenjanin, gde sam ponovo izmerio pritisak i ponovo otišao u Urgentni centar. Tamo su stvari shvatili malo ozbiljnije, jer nije normalno da osoba sa dvadeset jednom godinom ima toliko visok pritisak i rešili su da me zadrže na kardiologiji.
Jutro, stigli rezultati, transfer kardiologija-nefrologija. Dolazi doktorka i saopštava mi je da je moje stanje hronično, ali lečivo. Niko mi ne govori koliki su u tom trenutku kreatinin i urea, niti ja znam šta ti parametri predstavljaju. Da budem iskren, nisam imao pojma šta znači hronično stanje, a nisam ni guglao. Iz Zrenjanina su me poslali u KCV da provere da li je biopsija potrebna zarad potvrde dijagnoze, i tu je usledio šok. Na pregledu ultra zvukom, doktor izgovara stažisti: „Da, da, ovo je za transplatanciju“. Transplantacija? Šta je to? Zvuči bolno? Koliko sam samo neupućen? Ma kakvi, to ne može meni da se desi, mlad sam, negirajući sam ponavljao, ali, potvrda je stigla i sa VMA.
Hronična bubrežna insuficijencija četvrtog stepena. Pred mene stavljaju dve opcije, dijaliza ili hipoproteinska dijeta, pa koliko izdržim. Prolazili su dani, nedelje, a ja sam pozivan da se pripremam za transplatanciju. Priprema je trajala danima, svaki dan kod drugog specijaliste. U isto vreme, doktori su pripremali moju majku, koja je odlučila da mi bude donor. Imali smo tu sreću da smo bili podudarni.
Možda bude u junu, ako ne, onda na jesen. Preko leta se takve operacije ne rade. Prođe leto, kažu biće u septembru. Nađem ja jeftinu kartu za Berlin za Božić i kupim je sebi za motivaciju. Prošao septembar, ništa. Novi datum je bio 10. oktobar. Par dana pre, krenem sa imunosupresivnom terapijom, a dan pre me prime na nefrologiju kako bi uradili poslednje pripreme. U sklopu priprema, dali su mi i tabletu za smirenje, ali ne zato što sam bio nervozan, već da bi se mišići opustili. Ja sam bio potpuno smiren, video sam sebe u Berlinu.
Sutradan, omamljen od leka, ja nisam mogao da se pomerim, nisam oči otvarao.
Dok sam šetao ka operacionoj sali koja je bila u drugoj zgradi, jedva sam čekao da legnem i da ponovo zaspim. Međutim, kako sam ušao u salu, sve mi je bilo zanimljivo, gomila ljudi maskiranih oko mene, trčkaraju unaokolo. Spuštaju me i stavljaju masku, kažu neće me još uspavati, daju mi samo kiseonik, malo sutra.
Sledeće čega se sećam jeste da se budim u sobi sa još tri momka, mojih godina. Oni pričaju, smeju se, smejem se i ja. Svako grčenje stomaka izazvano smehom zatezalo je rez, što je teralo suze na oči, tako da smo se smejali i plakali u isto vreme. I tako je bilo par narednih nedelja. Borili smo se sa par infekcija, malo povišenim temperaturama, ali smo se i izborili. Jedan po jedan, odlazili smo kućama.
Ono što me možda izdvaja od drugih pacijenata je da je u mojoj porodici donorstvo porodična stvar, jer je moj deda davne 1974. godine donirao bubreg svom rođenom bratu, zbog čega smo mi kao porodica veoma osvešćeni po pitanju značaja transplantacije i doniranja organa.
Infekcije su sastavni deo procesa budući da terapija koju dobijamo urušava imuni sistem, onemogućavajući mu da se bori sa stranim telom, iliti novim bubregom. Pa tako ni mene nisu zaobišle. Dan pred moj planirani polazak u Berlin, bakterije su rešile da mi popnu temperaturu na 39 i pošalju nazad u bolnicu.
Ni jedan transplantirani organ nije večan, pitanje je dana kada će moje telo odlučiti da je dosta. Zato trenutno uživam u svakom danu maksimalno. I pored transplantacije uspeo sam da diplomiram u roku, obiđem tri kontinenta, dvadesetak država, skočim sa tri hiljade metara, popnem se na više planina, skijam na Alpima i Pirinejima, istrčim svoj prvi polumaraton za manje od dva sata.
I nadam se još mnogim avanturama u godinama što dolaze. Čuvajte svoje bubrege i ostanite zdravi.
