Autor: Nikola Malić
Moje ime je Nikola Malić. Rođen sam 15.02.1982. u Kragujevcu. Oženjen sam i otac 2 dečaka.
Od svoje 30. godine imam problem sa visokim pritiskom. Odlazio sam kod doktora kada osetim da se zbog visokog pritiska osećam loše i dobijao sam terapiju koju sam uzimao po potrebi.
Sećam se aprila i maja 2020. tokom kovida, policijskog časa, kad zbog povišenog pritiska, koji prelazi 200/100, često odlazim u hitnu pomoć. Dobijam injekcije, pritisak spadne i dalje ne shvatam ozbiljnost visokog pritiska. Da bi u septembru 2020. godine bio pozvan na sistematski pregled u firmi u kojoj sam tad radio. Sutradan me zove šef na razgovor i saopštava da je iz zdravstvene ustanove gde je rađen sistematski pregled javljeno da se hitno javim u bolnicu kako bih bio hospitalizovan u KCK.
Tada počinje sve. Svakog dana saznajem nove informacije o ozbiljnosti bolesti, a o tome nikad nisam razmišljao. Da meni može ovako nešto da se desi. Ozbiljnost bolesti sam shvatio kad mi u viziti saopštavaju da su moji bubrezi toliko loše da je nemoguće uraditi biopsiju bubrega.
Dve godine sam uspevao da držim bolest pod kontrolom. U junu 2022. godine zakazan mi je termin za plasiranje fistule, za koju se već sutradan ispostavilo da ne funkcioniše. Zatim posle 7 dana novi termin. Bio sam jako razočaran i tužan, leto je, a ja sa sinovima ne mogu na odmor, bazen, nigde ne mogu sa svojom porodicom. Stalno sam se pitao zašto se baš meni ovo dešava, ali odgovora nije bilo. Plasirana je nova fistula koja radi i ubrzo krećem na hemodijalizu.
Kako u mojoj porodici i bližoj okolini, kao i ljudi koje poznajem, niko nije išao na hemodijalizu, nisam ni shvatao koliko je to teško.
Odjednom mi se pojavljuje nada. Majka i ja odradili smo sve potrebne analize koje su pokazale da se podudaramo i majka može da mi donira bubreg. Septembar 2022. godine odlazim sa majkom na VMA misleći da uspevam konačno u nečemu, ali ubrzo nastaje razočaranje. Majci su dijagnostifikovali dijabetes tipa 2 i svaka nada se gubi. Ne mogu da dobijem njen bubreg. Najveće razočaranje od kad me bolest prati.
Krećem sa programom hemodijalize, strašno, bolno i nepodnošljivo. Posle svake dijalize pritisak prelazi 200/100, bolovi u glavi postaju nemogući, 3 dana u nedelji ne izlazim iz kuće, sa decom ne provodim vreme. Supruga svakog dana zove hitnu pomoć.
Morao sam nešto da preduzmem. Saznajem za bolnicu u Belorusiji koja se uspešno bavi transplantacijom bubrega i za strane državljane, ali to dosta košta. Jedino rešenje je bila fondacija kako bih prikupio novac. Na Sv. Jovana 20. januara dobijam broj u fondaciji. U februaru sam već na pripremama u Belorusiji gde mi saopštavaju da može da se radi transplantacija. Mojoj sreći nema kraja.
Nastavljam sa prikupljanjem novca u fondaciji. Svi su uz mene, supruga, sestre, sinovi. Teško je gledati sopstvenu decu koja skupljaju novac za moje lečenje. Drugi dan Vaskrsa, 17. aprila 2023, u 17:30 časova zvoni telefon. Supruga mi saopštava da se pakujemo i krećemo u Belorusiju na transplantaciju. Postajem nem, ne znam da li da se radujem ili plašim. Stižemo u Minsk u 14 časova i počinju pripreme za transplantaciju. U sobi je čitav tim doktora. Ja bled i dalje nem i uplašen. Sa mnom je supruga koja me je svuda i uvek pratila kao i njen brat.
Budim se posle transplantacije, čujem ruske glasove. Svi pričaju, ne razumem najbolje, ali po izrazu lica shvatam da je sve prošlo super. Novi bubreg je počeo odmah da radi i ja za osam dana napuštam Minsk i odlazim kući za Kragujevac.
Avgust 2023. godine, konačno sam posle 4 godine na odmoru sa porodicom. Mojoj sreći nema kraja, konačno sam zdrav. Želeo bih da svi ljudi, koji imaju problem kao ja, svoju šansu dobiju u svojoj zemlji, ali znajte da šansa postoji, makar bilo i 2000 km daleko. Koliko je nekada bilo patnje, na kraju svi dobiju svoju šansu pre ili kasnije. Ja sam svoju šansu dobio u Belorusiji i zahvalan sam toj zemlji.
