Autor: Miloš Damnjanović
Više od deset godina čekao sam na transplantaciju rožnjače, a sve je počelo sasvim slučajno, krajem 2012. godine, na rutinskom lekarskom pregledu za polaganje vozačkog ispita. Tada nisam mogao da pročitam sve što je bilo na tabli. Doktorka je posumnjala da nešto nije u redu i poslala me na dodatne preglede. Posle niza pregleda stigao sam i do Beograda, u Pasterovu kliniku, gde mi je u januaru 2013. godine dijagnostikovana distrofija rožnjače.
Imao sam nešto više od dvadeset godina. Rečeno mi je da je jedino rešenje transplantacija i da se zbog nedostatka donora na nju čeka. Zbog mojih godina očekivao sam da ću biti među prioritetima i da će se sve rešiti za nekoliko meseci. Međutim, prvi poziv stigao je tek 2016. godine. Tada je bilo pozvano više pacijenata, a rožnjača je više odgovarala nekom drugom.
Godine su prolazile, a vid se postepeno pogoršavao. Čovek se vremenom navikne na ono što vidi i počne da smatra normalnim životom nešto što je zapravo veliko ograničenje. Pred transplantaciju mi je vid bio toliko loš da uveče, kada se krećem sam, nisam bio siguran da li ću videti stepenik, rupu ili neku prepreku na putu.
Ali teže od samog gubitka vida bilo je to što ništa nisam mogao da planiram. Sve vreme postoji mogućnost da poziv stigne baš onda kada najmanje očekujete. Ne možete normalno da tražite posao, ne možete da planirate putovanje, godišnji odmor, venčanje.Imam ženu i dete i teško je kada ne možete da napravite običan plan za budućnost, jer ne znate kada će telefon zazvoniti. Stalno ste na neki način između čekanja i nadanja…
U toj situaciji mnogo mi je značilo to što živim na selu.
Moji roditelji su bili uz mene i danas svi zajedno živimo i bavimo se poljoprivredom. Imao sam sreću da mogu da pomažem ocu i da od toga imamo neki prihod. U stanju u kakvom sam bio, teško bih mogao da pronađem i zadržim posao. Poljoprivreda mi je omogućila da radim ii da ne ostanem bez ikakvog izvora prihoda.
Da nisam imao roditelje i mogućnost da živim i radim na selu, iskreno, ne znam kako bih sve to izdržao.
Prvo oko sam konačno transplantirao u martu 2024. godine.
Operacija je prošla odlično. Nisam se plašio. Posle toliko godina čekanja, kada konačno dođe trenutak, samo želite da se sve završi. Najvažniji trenutak za mene bio je kada su mi dva dana posle operacije skinuli zavoje.
Tada sam tek shvatio koliko zapravo nisam video.
Kada sam uporedio transplantirano oko sa drugim, koje još nije operisano, razlika je bila ogromna. Odjednom sam ponovo video boje i detalje koje godinama nisam primećivao. Do tada sam imao osećaj kao da gledam kroz neku kesu. Nisam ni bio svestan koliko sam se navikao na takav vid.
Sada čekam transplantaciju drugog oka. Obavio sam pripreme i nadam se da će poziv uskoro stići. Situacija je danas mnogo bolja nego kada sam se ja našao na listi. Postoji banka rožnjača i radi se mnogo više transplantacija, pa je i lista čekanja kraća.
Mislim da je važno da se više govori o donorstvu. Problem je, po mom mišljenju, i u nepoverenju i sujeverju. Ljudi često nisu dovoljno informisani, a kada ne razumeju nešto, lako se pojavi strah.
Mislim da bi u tome veliku ulogu mogla da ima i crkva, jer ljudi u nju imaju više poverenja nego u institucije i političare. Potrebno je ljudima objasniti da njihovom odlukom da budu donori nekome mogu da promene život.
Ja to danas najbolje razumem.
Više od deset godina sam čekao da ponovo vidim bolje. U tom čekanju naučio sam i koliko čoveku znači porodica, koliko znači imati svoj dom, zemlju i mogućnost da radiš. Meni je selo bilo oslonac onda kada mi je život bio ograničen onim što nisam mogao da uradim.
Zato sam danas zahvalan i na rožnjači koju sam dobio, i na ljudima koji su sve te godine bili uz mene.
A dok čekam na transplantaciju drugog oka, ponavljam sebi ono što sam govorio svih ovih godina: „Biće.“
