Autorka: Ana Pavlović, 44 godine
Celoga života se bavim sportom. Dugi niz godina radila sam kao fitnes instruktorka.
Živi sam dokaz koliko je važno trenirati!
Moja priča počinje 2004. godine kada su doktori na rutinskoj kontroli krvi ustanovili da su mi se rezultati poremetili i da nisu u skladu sa propisanim normama, ali ništa to nije bilo alarmantno, niti je bilo razloga za brigu.
Par godina kasnije mi je preminula mama i tada sam preživela ogroman stres. Izostaje mi i ciklus, ali su doktori mislili da je sve to hormonski problem. Tada odlazim kod endokrinologa i sumnja se da je u pitanju neki gastro problem. Mesec i po dana su mi rađene razne pretrage, da bi se ustanovilo da imam autoimunu bolest, autoimuni hepatitis, koji je postojao godinama unazad.
Stanje mi je tada bilo stabilno i kako sam se te 2007. godine tek udala želela sam da se bavim proširenjem porodice, da znam da li uopšte mogu da ostanem trudna, da iznesem trudnoću. Iako su doktori davali potvrdan odgovor, smatrali su da treba da budem strpljiva i sačekam pravi trenutak.
Tri godine kasnije otišla sam na VMA po drugo mišljenje, a 2013. godine sam dobila zeleno svetlo i posle mesec dana ostala trudna. Trudnoća je bila pravi školski primer, odlično sam se osećala, trenirala sam do sedmog meseca. Čak je i porođaj prošao najnormalnije i rodila se moja Teodora.
Sve do 2019. godine najnormalnije sam radila kao fitnes instruktorka, držala treninge i odgajala ćerku. Kada je Teodora napunila šest godina, prvi put odlazim u bolnicu kako bi mi uradili sve preglede neophodne da se nađem na listi za transplantaciju jetre. Sve se to dešava pred sam početak pandemije korona virusa. Ubrzo se uvodi i vanredno stanje i svi ti pregledi padaju u drugi plan. Tada se obustavljaju i transplantacije.
2022. godine ponovo su mi urađene sve analize, u novom, tek otvorenom Kliničkom centru. Bila sam prva pacijentkinja koja je ušla u novu zgradu. Moje zdravstveno stanje je tada bilo stabilno, dobro sam se osećala i tako je bilo narednih godinu i po dana. A onda sam u oktobru 2023. godine dobila sepsu.
Sećam se da sam toga dana odvela ćerku u školu, vratila se kući i osećala veliki umor. Legla sam da spavam i sledeće čega se sećam je da sam u bolnici, gde i saznajem da sam bila u indukovanoj komi, jer sam jedino tako mogla da se oporavim. Analize su pokazale da je sepsa bila na gornjoj granici rizika, a potpuno asimptomatska, bez temperature, bez bilo kog pokazatelja, sem što mi se spavalo. Posle mesec dana sam izašla iz bolnice. U decembru su mi se opet pogoršali rezultati, ali brzo sam se oporavila. Tada su već i doktori smatrali da se treba što pre da budem transplantirana.
Do tada nikada nisam bila pozvana na transplantaciju. Iskreno, skeptična sam bila od samog početka prema transplantaciji. Kako mogu da očekujem da će neko da umre, da bih ja preživela. Meni je to bilo bezveze, želela sam da živim kako živim, dokle bude i kako bude, ako se desi transplantacija, desi se, ako se ne desi, šta da radim, toliko ljudi je i pre mene nije dočekalo. Nisam htela da provedem život „Čekajući Godoa“, ne treba mi to da sedim u četiri zida i čekam da zazvoni telefon. Nisam želela da mi se život svede na čekanje.
Nisam htela da idem u inostranstvo na transplantaciju. Nisam želela da moja porodica grca u dugovima, a da ne znamo da li ću se živa vratiti kući. Smatrala sam da onako kako je pisano odozgo, tako treba i da bude. Da živim svaki dan kao da mi je poslednji.
Prvi poziv sam dobila godinu dana kasnije. Pozvali su me sa Kliničkog centra i obavestili da možda imaju jetru za mene. Tada odlazim u bolnicu potpuno uspaničena. Ostavljam 10-godišnju ćerku kod kuće, u suzama. Plakala sam sve vreme. Sve sestre i tehničari su me zapamtili jer sam toliko plakala. Psihički potpuno sam bila klonula.
Nas troje su tada pozvali. Mihajlo je bio najkritičniji, a imao je i najveća poklapanja i njega su tu noć operisali, a mene vratili kući. Rekli su mi da sam stabilno i da mogu još da guram.
U tom periodu iako nisam radila kao fitnes instruktorka, bila sam potpuno aktivna, trudila sam se da živim normalno, trenirala sam za sebe svakodnevno. Kasnije su mi i sami doktori rekli da me je spasilo što sam bila toliko aktivna i što sam trenirala celoga života.
Sledeći put su me pozvali par meseci kasnije. Na Sretenje. Sećam se da sam spremala ćerki večeru kada je zazvonio telefon. Rekla sam joj da se javi, da sigurno piše ko me zove. Teodora je uzela telefon u ruke i rekla mi: “Mama, piše KC transplant“, a tako sam memorisala njihov broj. Sa ćerkom sam se spakovala, obe smo bile pozitivne, rekla sam joj da idem da rešim problem jednom za svagda, idem da rešim da možemo da đuskamo, skačemo, da se zabavljamo, a da me ništa ne boli.
U potpuno drugačijem raspoloženju sam stigla u bolnicu, nego prethodni put. Svi su se pitali šta se meni dogodilo, cela ekipa je primetila koliko mi se promenilo raspoloženje. Prvi put su me čupali iz depresije, sad su svi smatrali da je momenat kada bi trebalo da dobijem jetru, jer sam bila psihički neuporedivo jača. I ovog puta troje nas je bilo pozvano. Prespavali smo u bolnici, a ujutru je trebalo da saznamo ko ima najveća poklapanja.
Bila sam potpuno mirna. Te noći sam spavala kao beba.
Ujutru je hirurg ušao u sobu, prišao mom krevetu i obavestio me da sam ja ta koja ide u salu.
Ostala sam zaleđena u prostoru i vremenu. Nisam znala ni gde sam, ni šta sam. Sećam se samo kako su mi ribali šljokice koje sam prethodnog dana stavljala sa Teodorom, ni ne sluteći gde ću da završim. Na kraju su ih tehničari samo dezinfikovali i sa njima sam otišla u salu. Sa šljokicama koje mi je stavila moja ćerka!
Sledeće čega se sećam je da se budim i vidim veliki ožiljak preko stomaka, do grudne kosti, takozvani mercedes rez, interna šala među nama transplantiranima. Operacija je trajala četiri sata i ja sam posle samo jedanaest dana puštena kući.
Prva tri dana me je sve bolelo, četvrti dan sam ustala iz kreveta, a toliko brzo sam se oporavljala da sam jedno veče ustala i đuskala pored kreveta.
Nikada neću zaboraviti dan kada sam grleći se sa celom ekipom, koja je o meni brinula u bolnici, krenula kući, uspešno transplantirana, kod moje Teodore. Mesec dana posle transplantacije sa Teodorom sa počela projekat kojim slavimo život – posttransplant zumba. Sa ćerkom igram koreografije da pokažem šta sve može čovek kada ima volju za životom.
