Autorka: Dr Selena Purić Racić, Specijalistkinja anesteziologije, reanimatologije i intenzivne terapije, Služba anesteziologije reanimatologije i intezivne terapije, Univerzitetska dečja klinika Tiršova
Univerzitetska dečja klinika Tiršova je mesto u kome radim već gotovo sedamnaest godina, kao doktor medicine, specijalista anesteziologije, reanimatologije i intenzivnog lečenja, ali i kao koordinator za transplantaciju. I danas, posle svih tih godina, osećam da transplantacija nije samo deo mog posla, ona je postala moj životni i profesionalni poziv.
Rad sa decom nosi posebnu težinu i posebnu odgovornost. Kada lečite dete, ne lečite samo jednog pacijenta, uz njega dolazi čitava porodica, svi njihovi strahovi, nade i borbe. I upravo zato je svaki uspeh veći, dublji i emotivniji.
Moj profesionalni put počeo je na Odeljenju nefrologije, u okviru Centra za hemodijalizu i transplantaciju bubrega. Od prvog dana radila sam sa decom koja su prolazila kroz dijalizu, pripremala se za transplantaciju i potom dobijala novu šansu za život, bilo zahvaljujući živom srodnom donoru, bilo zahvaljujući doniranom organu nakon smrti davaoca. Danas, kada pogledam unazad, ne mogu ni da zamislim svoj radni vek bez tih iskustava i bez tih pacijenata i porodica sa kojima sam se sretala.
Centar za hemodijalizu i transplantaciju bubrega “Milana Popović-Rolović“osnovan je 1980. godine, a deo tog tima sam od 2010. godine. Kada saberem sve transplantacije kojima sam prisustvovala, svaku porodicu, svaki poziv, svaki strah i svaku radost, shvatim koliko je ovo posao koji čoveka menja zauvek. I da, postoje brojke na koje sam ponosna. Ali iza svake brojke stoji jedno dete koje danas ide u školu, raste, planira budućnost, živi.
Posebno me dirnu susreti sa decom koja su transplantirana pre petnaest ili šesnaest godina. Danas su to odrasli ljudi. Neki su tada imali svega šest ili sedam godina, a sada ih sretnem u hodniku i gotovo ih ne prepoznam. Viši su od mene, nasmejani, samostalni. Kada ih danas vidim zdrave i velike, znam da transplantacija nije samo medicinski postupak, ona menja čitav tok jednog života.
Uloga koordinatora za transplantaciju veoma je specifična i nosi veliku odgovornost. Naš posao je da obezbedimo da ceo proces bude etičan, dostojanstven i bezbedan za sve uključene. To podrazumeva razgovore sa porodicama u najtežim trenucima njihovog života. I nema te škole koja čoveka može potpuno pripremiti za takve razgovore.
Kada su deca potencijalni donori organa, situacije su još osetljivije. Srećom, takvi slučajevi su ređi nego kod odraslih, ali upravo zato nose ogromnu emotivnu težinu. Roditelji koji se nađu pred takvom tragedijom prolaze kroz nešto što je gotovo nemoguće opisati. U tim trenucima čovek mora pre svega da pokaže poštovanje, mir i razumevanje.
Verujem da naše društvo još uvek teško razgovara o smrti. To je tema koju često guramo od sebe, čak i unutar porodice. Ljudi ne znaju želje svojih najbližih, jer se o tome nikada nije pričalo. A upravo je razgovor najvažniji. Kada bismo više govorili o doniranju organa, o tome šta transplantacija zaista znači, mnoge porodice bi u tim teškim trenucima bile sigurnije u odluke koje donose.
Često vidim koliko nepoznanica i strahova postoji oko same transplantacije. Međutim, kada porodicama objasnite ceo proces, kada osete da će dostojanstvo njihovog voljenog bića biti sačuvano do poslednjeg trenutka, tada dolazi i poverenje. I zato sam beskrajno ponosna na svoje kolege koje ovaj posao rade sa ogromnom humanošću i empatijom.
Mnogo bi značilo kada bi tema transplantacije bila prisutnija u javnosti, ne samo kroz medicinu, već i kroz razgovore o humanosti, zajedništvu i podršci. U nekim zemljama važnu ulogu imaju i duhovnici, koji porodicama pomažu da kroz doniranje organa pronađu smisao i nastavak života kroz pomaganje drugima. Kod nas taj prostor još uvek nije dovoljno razvijen, ali verujem da može biti.
Od 2010. godine učestvovala sam i u izradi zakonskih i podzakonskih akata u oblasti transplantacije organa. Uvek smo pokušavali da pronađemo model koji će biti blizak ljudima, razumljiv i primenljiv u našem društvu. Nijedan propis ne može da funkcioniše ako nije uvremenjen i utemeljen na vrednostima jednog društva.
Danas na Listi čekanja za transplantaciju bubrega imamo samo troje dece i na to sam iskreno ponosna. To govori koliko se radi planski, koliko se pacijenti prate na vreme i koliko timski pristup može da promeni tok bolesti. Volela bih da do kraja godine sva ta deca dobiju svoju šansu. Ali transplantacija nas svakodnevno uči i strpljenju i realnosti.
Uvek i uprkos svim izazovima verujem u napredak. Verujem u razgovor, u edukaciju i u ljude. Svaka transplantacija je dokaz da čak i u najtežim trenucima može da nastane nešto što nekome znači novi početak. I možda je upravo to ono što me svih ovih godina drži u ovom poslu – saznanje da i u najtežim životnim situacijama ipak postoji mogućnost za nešto dobro, postoji nada za novi život.
