Autor: Marija Mitković, rođena 17.10.1979. u Kruševcu.
Sve do moje 42. godine, moj život je bio prilično lep. Suprug i ja živimo u skladnom braku već 16 godina, ali na našu veliku tugu, nismo uspeli da imamo decu. Moji roditelji, kod kojih živimo, velika su mi podrška u životu. Suprug se kao tinejdžer, sa nepunih 18 godina, preselio sa Kosova u potrazi za boljim životom. Imamo mnogo želja i planova koje težimo da ostvarimo.
A onda dolazi februar 2022. godine, kada sam preležala koronavirus. Nakon sedam dana izolacije, uradila sam laboratorijske nalaze. Vrednost kreatinina je bila 160, što me je navelo na dalje pretrage – ultrazvuk bubrega i pregled kod nefrologa. Bubrezi su manji nego što bi trebalo, oba su veličine 8,5 cm. Radim dodatne analize na retke bolesti, ali sve je u redu. Nefrolog sumnja na lupus, a ja čekam rezultate u bolu i strahu, pitajući se šta će biti dalje.
Stiže i taj dan kada mi kažu: „Marija, niste za biopsiju bubrega, izložili bismo vas riziku, a odgovor ne bismo dobili zašto vaši bubrezi ne funkcionišu kako treba.“ Isti odgovor sam dobila i par meseci kasnije na VMA i u KBC-u.
Već je avgust, suprug i ja planiramo odmor na Zlatiboru, sanjamo o šetnjama i uživanju… Ali meni danima nije dobro. Otečeni skočni zglobovi, budim se sa otečenim kapcima, mučnine i nagon za povraćanjem na samu pomisao na hranu. Ponovo radim analize, koje obavljam svakog meseca, a vrednosti kreatinina rastu. Stižu rezultati 15. septembra – vrednost kreatinina je 840, hitna hospitalizacija. Sutradan, ponovljeni rezultati – sada je vrednost već 1240. Postavljaju mi kateter i započinjem prvu dijalizu.
Dijaliziram se tri puta nedeljno (ponedeljak, sreda, petak) po četiri sata (od 13 do 17h). U novembru odlazim na VMA, gde mi je urađena fistula, a od februara 2023. godine započinjem sa prvim bockanjem. Sve protiče u najboljem redu. Dijalize su uglavnom dobre, pazim koliko vode pijem i šta jedem, obično smanjim oko 1,5 litra između dijaliza. Odradila sam sve potrebne analize za kadaveričnu transplantaciju. Nemam adekvatnog donora među najbližima jer su svi suprotna krvna grupa od mene. Na listi sam čekanja i nadam se pozivu.
Na nagovor drugarice, dobijam broj telefona jedne divne osobe – Ivane Jović iz udruženja “Donorstvo je herojstvo”. Od Ivane dobijam sve potrebne informacije za transplantaciju u Belorusiji i potpisujem ugovor sa fondacijom Budi Human kako bih prikupila neophodna sredstva. Novac se polako prikuplja i uz božju pomoć, nadam se da će sve biti kako treba.
Sada mi preostaje samo da čekam i da se nadam da ću uskoro otići na transplantaciju. Do tada, svaki drugi dan na dijalizu, a u mislima – na nekom lepšem mestu.
