Autor: Marko Popović, grudni hirurg u Klinici za grudnu hirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, asistent na Medicinskom fakultetu na Katedri hirurgije sa anesteziologijom, usko posvećen grudnoj hirurgiji, od ove godine i programu transplantacije pluća, jednoj od najzahtevnijih procedura savremene medicine.
Bavim se grudnom hirurgijom kao vrlo zahtevnom granom hirurgije. Ona podrazumeva hirurško lečenje karcinoma pluća kao dominantne maligne bolesti na našim prostorima, ostalim malignim bolestima grudnog koša, kako primarnim tako i sekundarnim, traumatskom hirurgijom, minimalno invazivnom hirurgijom, infekcijama pluća i pleure, urođenim i stečenim deformitetima grudnog koša i drugim teškim bolestima, a poslednje tri godine sam sastavni deo tima za transplantaciju pluća.
To je jedna od najsloženijih i najzahtevnijih procedura u savremenoj medicini, ne samo kod nas već svuda u svetu. Često je nazivaju krunom grudne hirurgije. Transplantacija pluća nije samo operacija, ona je čitav proces koji podrazumeva veliki broj stručnih ljudi, sinhronizaciju velikog broja timova, ogromnu posvećenost i dugotrajan rad sa pacijentima, mnogo pre i mnogo posle same operacije.
Razvoj programa transplantacije pluća u Srbiji počeo je 2016. godine, dolaskom profesorke Maje Ercegovac na mesto direktorke Klinike za grudnu hirurgiju UKCS. Jedna od njenih ključnih vizija bila je upravo razvoj transplantacionog programa u Srbiji. Već 2017. godine uspostavljen je kontakt sa rukovodstvom i timom Univerzitetske klinike AKH iz Beča, pre svega sa tadašnjim direktorom grudne hirurgije profesorom Walterom Klepetkom i profesorom Gyorgy Langom. Profesorka Maja Ercegovac je svemu pristupila sa jasnim, konciznim planom i strukturom razvoja programa, što je kolegama iz Beča pokazalo da iza cele ideje stoji ozbiljna namera i njen tim koji je odlučan da je sprovede.
Nakon inicijalnih dogovora rukovodstava naše dve klinike kolege iz Univerzitetske AKH klinike su prihvatile da nam pomognu, da svojim znanjem i autoritetom stanu iza nas i da zajedno sa nama grade program. Doktor Slaviša Baščarević je 2019. godine otišao na šestomesečno usavršavanje u Beč, gde je asistirao i izvodio operacije transplantacije pluće kao član njihovog tima. U planu je tada bilo da nakon njegovog povratka 2020. godine nastavim edukaciju po istom modelu u njihovoj univerzitetskoj klinici, ali je pandemija koronavirusa na tri godine zaustavila gotovo sve programe u skoro celoj Evropi.
Saradnja je ponovo intenzivirana u jesen 2023. i početkom 2024.godine, kada smo nastavili saradnju sa njihovim novim rukovodstvom, profesorom Klemensom Aignerom, novim direktorom grudne hirurije AKH klinike u Beču, uz svesrdnu podršku čuvenog profesora Waltera Klepetka i izuzetnog profesora Gyorgy Langa čija su prethodna iskustva u pokretanju transplatacionih programa u nekoliko evropskih zemalja bila od neprocenjivog značaja za početak našeg programa. Ta saradnja je podrazumevala mnogo tet-a-tet sastanaka, prepiski i procena, jer su želeli da budu sigurni da iza svega postoji kompetentan zdravstveni sistem koji celu proceduru može da iznese od početka do samog kraja. Početkom prošle 2025.godine u februaru organizovana je vanredna transplant akademija u AKH klinici posebno za naš transplantacioni tim kako bi se inteziviralia saradnja i praktična obuka.Na toj akademiji zajedno su učestvovali naši sjajni pulmolozi, anesteziolozi i nas troje hirurga koji činimo okosnicu transplantacionog tima.
Po pristizanju u Beč, kolege su me u sklopu praktične edukacije pozvale u operacionu salu da asistiram u procedurama eksplantacije pluća. Tokom celog trajanja akademije bio sam uključen u predavanja, teorijsku obuku sa posebnim akcentom na praktični rad u operacionoj sali koji je podrazumevao učestvovanje u operacijama eksplantacije pluća u nekoliko evropskih centara i asistiranju u transplantaciji pluća u Univerzitetskoj klinici AKH. Nakon uspešno završene akademije i vrlo pozitivnog utiska koji je ostavio naš tim, profesori Gyorgy Lang i Klemens Aigner su ubrzo bili naši gosti u Beogradu sa namerom da se upoznaju sa našom bolničkom infrastrukturom, da obiđu operacione sale, odeljenja naše klinike i jedinicu intezivnog lečenja, kao i da bi upoznali ceo naš tim anesteziologa i medicinskih sestara i tehničara. Upoznali su se sa svim apsektima naše Klinike za grudnu hirurgiju – od organizacione strukture, opreme i osoblja do sastanka sa pacijentima koji čekaju na transplantaciju pluća želeći da budu sigurni da zajedno možemo da razvijamo program po najvišim evropskim standardima.
Važno mi je da pacijenti i javnost znaju da je ceo naš program transplantacije pluća do najmanjih detalja u skladu sa evropskom protokolima i smernicama transplantacionog programa iz Beča. Od prvog trenutka procene kandidata za transplantaciju, pa sve do operacije i postoperativnog praćenja, u stalnoj smo komunikaciji sa kolegama iz AKH. Njihovi hirurzi, pulmolozi i anesteziolozi učestvuju zajedno sa nama u svim fazama procesa što je u najboljem interesu za naše pacijente. U svemu tome imamo punu podršku našeg Ministarsva zdravlja i Univerzitetskog kliničkog centra Srbije sa svim svojim službama i resursima.
Radeći intezivno na usavršavanju svih ovih godina unazad ono što me je najviše promenilo nisu ni operacije ni edukacije, već susreti sa pacijentima. Naši pacijenti su ljudi koji godinama žive sa teškim bolestima pluća, koji se godinama leče i prate od strane svojih pulmologa i kada se iscrpe sve druge mogućnosti konzervativnog lečenja, transplantacija postaje njihova jedina šansa.
Sećam se prvog sastanka sa pacijentima koji su bili kandidati za transplantaciju. Bio je to veoma emotivan trenutak. Upoznate ljude kojima je svaki korak težak, neki čak i nisu u mogućnosti da hodaju samostalno, ljudi kojima nedostaje dah i kojim svaki udah prestavlja aktivni napor, potrebna im je podrška za najosnovnije svakodnevne aktivnosti, a onda shvatite koliku težinu i odgovornost nosi ono što radite.
Posebno pamtim trenutak nakon transplantacije kod našeg Bojana. Njegov prvi puni udah i njegovo oduševljenje. Par dana nakon operacije rekao je i sam začuđen: „Dišem i dišem, ne znam gde mi je granica, dokle mogu da udahnem.“ To je teško opisati. Nakon transplantacije pluća pacijent promenu u svom stanju oseti neposredno, sa prvim udahom. Vidite osobu koja prvi put posle dugo vremena, može normalno da diše, da hoda, da živi bez straha da će ostati bez daha. Pred otpust iz bolnice Bojan je sa fizioterapeutima hodao i prelazio dnevno više nego svi mi koji smo bili uz njega. Vratio se životu, porodici, svom detetu, svakodnevnim stvarima koje su mu pre operacije bile samo nedostižna želja.
Upravo zbog takvih trenutaka transplantaciona medicina, ne samo za mene, nego uopšte, nije samo medicina. Ona je pitanje humanosti, poverenja i solidarnosti među ljudima.
Potpuno je razumljivo koliko je odluka o doniranju organa teška za svaku porodicu koja se nađe pred njom. To je sigurno jedan od najtežih izbora koji pred nekoga možete da stavite i verovatno jedan od najtežih trenutaka kroz koje bilo ko može da prođe. Takođe to je jedna odluka koja može spasiti više života. Donor je osoba koja omogućava novi nadu za život nekome kome je to jedina preostala opcija za izlečenje. Može se slobodno reći da je jedan od najhrabrijih podviga današnjice zaveštanje organa, odnosno pristanak na donorstvo.
Zato verujem da je veoma važno da o doniranju organa govorimo odgovorno, tačno i bez senzacionalizma.
Poverenje građana u zdravstveni sistem, lekare i naše zakonodavstvo je osnova svakog transplantacionog programa. To poverenje nam je neophodno kako bi mogli razvijati nove i unapređivati postojeće transplantacione programe kao održive sisteme pomoći pacijentima kojima je ona neophodna.
Mi, lekari, posedujemo znanje, iskustvo, posedujemo veliku želju i entuzijazam, ali transplantacioni program ne može da postoji bez pomoći celog društva. Donori i njihove porodice čine jedan od najhumanijih i najuzvišenijih činova koje čovek može da učini. To je čin kada u momentu nečijeg najvećeg gubitka i velike tuge najbližih treba doneti zaista nesebičnu odluku koja nekome drugom daju priliku za spas života.
Zato verujem da moramo i možemo razvijati kulturu poverenja jednih u druge. Moramo i možemo sarađivati kao društvo, nesebično i ljudski voditi brigu jedni o drugima. Upravo u tome jeste suština transplantacije kao takve. To nije samo još jedna operacija – ona je dokaz da humanost ima snagu da menja živote.
