Autor: Milica Domazet, 31 godinu
Razbolela sam se sa svojih devetnaest godina. Od tada do danas sam dva puta transplantirana. Prvi bubreg je bio u funkciji deset godina. Drugi put sam transplantirana u oktobru 2023. godine.
Moja priča počinje 2010. godine. Jednoga dana sam primetila da su mi otekli članci na nogama. Na dodir osećala sam jake bolove. U Urgentnom centru su mislili da sam uganula noge, ali snimak je pokazao da nema nikakve povrede. Tada su lekari posumnjali da je u pitanju problem sa bubrezima ili srcem. Mesec dana sam provela u Kliničkom centru Vojvodine, gde su posle silnih ispitivanja i dve biopsije ustanovili da se radi o Glomerulonefritis (GN) i da mi bubrezi rade 40%. U tom trenutku nisam dobila nikakvu terapiju, redukovala sam ishranu i naredne dve godine sam tako uspevala da kontolišem bolest. Posle dve godine dobila sam visok krvni pritisak, ponovo sam otišla u bolnicu i ovog puta nalazi su pokazali da moram da krenem na dijalizu.
U bolnici su odmah uradili sve preglede neophodne da se nađem na listi za transplantaciju. Deset meseci sam provela na dijalizi, pre nego što sam prvi put dobila bubreg. Dijalizu sam jako teško podnosila. Imala sam mnogo komplikacija, teško sam hodala, vene su mi stalno pucale, jako me je bolela fistula, sve mi je to bilo jako bolno.
Posle deset meseci pojavio se donor. Transplantacija je dobro prošla, međutim ispostavilo se da oko bubrega postoji višak tečnosti, za koju se naknadno ispostavilo da je limfna tečnost. Ta tečnost je pritiskala transplantirani bubreg, doktori su stavljali stent, skidali stent, ali bubreg je već bio oštećen, a tečnost se nije smanjivala. Šest meseci posle transplantacije, na predlog lekara, urađena je jedna dijaliza, koja je izvukla svu tečnost koja je štetila bubregu, ostale su posledice. Kreatinin nikada nije spao. Osam godina sam tako živela, sa oštećenim bubregom, čestim urinarnim infekcijama, ali nisam išla na dijalizu. Skoro svakog meseca sam se susretala sa nekim komplikacijama, zbog kojih bih završavala u bolnici. I onda je samo bubreg prestao da radi. Ponovo sam se našla na dijalizi.
Drugi put kad sam krenula na dijalizu, sve je bilo drugačije. Nisam imala bolove, fistula je bolje radila. Prihvatila sam svoju bolest i živela sa njom. Lako je živeti sa dijalizom, ako nemate komplikacije. Kad čovek dobro podnosi dijalizu, dovoljno je da se malo odmori i može da nastavi da funkcioniše normalno. Ovoga puta sam bila dve godine na dijalizi. U tom periodu cela planeta je bila u vanrednim okolnostima, zbog virusa Kovid. Na listi za transplantaciju sam se našla tek pošto je pandemija prošla. U martu sam bila na listi, a u oktobru sam dobila poziv i ponovo sam transplantirana. Tog leta, pre druge transplantacije, pozvali su me, ali je tada transplantirana majka troje dece. Bilo mi je drago zbog nje.
I prvi i drugi put sam bila spremna da čekam novi organ koliko god da je potrebno. Nisam sedela i čekala poziv. Razmišljala sam, kako je drugima biće i meni. Nisam nikada očekivala da ću dobiti organ. Bila sam se lepo navikla na dijalizu, da sam se čak i kad su me pozvali zapitala da li želim opet da prolazim kroz sve to, jer mi je bilo dobro i ovako.
Drugog puta je podudaranje bilo još veće, kao da mi je neko od bliskih članova porodice donirao organ. Tog oktobra, 2023. godine transplantirana sam drugi put. Od tade je sve savršeno, nisam imala nikakvih komplikacija. Živim potpuno normalno. Sve je ispalo dobro!
Volim da kažem da kada bih sve vratila u nazad, ne bih u svom životu ništa menjala, ostavila bih sve da bude kako je i bilo. Svoju bolest nikad nisam teško prihvatala. Ništa od svega što sam preživela nisam previše traumatično prihvatala. Uznemiravalo me je kada sam se susretala sa nepoznatim, ali nikada nisam bila kivna. Doktori Kliničkog centra Vojvodine, odeljenje nefrologije, mnogo su mi pomogli da se tako osećam. Sa njima sam imala prelepo iskustvo. Kao jako mlada sam završila u bolnici, to nije prijatno iskustvo, ali ceo taj tim doktora mi je bio dodatno svetlo na kraju tunela. Oni su u svakom trenutku bili dostupni za svoje pacijente.
Ne vraćam se na ovu temu tako često. Sada razmišljam o nekim lepšim stvarima. Volela bih da se ostvarim kao majka, što posle prve transplantacije nije bilo moguće, sada želim tu priliku da iskoristim i uđem u novo životno poglavlje.
Vera u Boga, molitva, ljubav i nada, svaki novi dan je korak ka ozdravljenju. Niko nije sam u toj tišini, srce govori o snazi većoj od boli. Hrabro se borite!
