Autor: Dragiša Petković
Od četvrte godine su mi krenuli problemi sa bubrezima i to je bilo nasledno, jer je moj otac bio na dijalizi.
Kao mali, bolest nije previše uticala na moj život, mogao sam sve da radim, ali sam živeo u konstantnom strahu jer se nije znalo kada će bolest da uzme maha, a bio sam ograničen i što se tiče ishrane.
Sa dvadeset sedam godina razboleo sam se od kovida i odmah morao na dijalizu. Tada je virus zahvatao najslabije organe u organizmu.
Kada sam krenuo na dijalizu, život mi je ubrzo upao u neku vrstu kolotečine. Prvo sam bio na peritonealnoj dijalizi, koja se radi na svaka tri sata, u kućnim uslovima. Soba mi se pretvorila u bolnicu u kojoj bih provodio ceo dan. Posle par meseci ove dijalize počeli su da mi trpe ostali unutrašnji organi, pa me je doktorka hitno prebacila u Urgentni centar, gde je trebalo da mi bude ugrađena fistula. Posle prve operacije dobio sam tromb i ceo zahvat je morao da bude ponovljen. Na fistulu sam čekao od decembra do februara i sećam se da sam u tom periodu počeo da dobijam jake bolove u stomaku, ali doktori nikako nisu mogli da pronađu uzrok. Slali su me na rendgen, ali ti snimci nisu mogli da pokažu uzrok bolova.
U martu sam izašao iz bolnice i krenuo redovno na dijalizu. Uporedo, dok sam ležao u bolnici, moja mama se spremala za transplantaciju, spremala se da mi donira svoj bubreg. Kada je uradila parametre koji pokazuju podudaranje, rezultat poklapanja bio je četiri od pet, što je značilo da može da mi bude donor.
Posle par nedelja seli smo u sanitet i otišli u Tursku. Tamo mi je mama donirala bubreg.
Kada smo stigli u Tursku, imao sam oko 40 kilograma, a poređenja radi, kada sam krenuo na dijalizu imao sam 70 kilograma. U tom periodu nisam znao za sebe, nisam imao kapacitet da razmišljam o onome što me čeka. Sve vreme sam se suočavao i sa jakim bolovima u stomaku, čiji je uzrok i dalje bio nepoznat.
Sećam se da su samo jedno veče ušli u sobu i rekli da ću ujutru biti operisan. Prethodnih dana mama i ja smo svakog dana sanitetom dolazili u bolnicu na razne preglede i analize. Bili smo smešteni 50 metara od bolnice, ali su nas vozili jer ja nisam mogao da hodam. Posle desetak dana zakazali su transplantaciju.
Prvo čega se sećam posle transplantacije, kada sam se probudio, jeste da mi je bio visok krvni pritisak. Doktori u Turskoj kontaktirali su moju doktorku u Beogradu, koja me je lečila u Kliničkom centru od moje osamnaeste godine. Prvo su mi korigovali ishranu i prilagodili je režimu na kom sam bio u Beogradu. Redukovan ishranom, pritisak se kroz par dana smirio. Za to vreme mama je ležala u sobi pored moje i dobro se osećala.
Sećam se da sam jedno jutro ustao i otišao do mamine sobe i da sam se usred razgovora sa njom samo srušio. Kasnije sam saznao da sam tri dana bio u komi, od silnih anestezija došlo je do prekida svesti. Nisam znao da li je noć ili dan.
Posle tog događaja napokon je sve krenulo na bolje. Bolovi u stomaku su prestali, bubreg je normalno radio. Od tog trenutka ostali smo još mesec i po dana u bolnici u Turskoj. Osećao sam se bolje, osećao sam da organizam prestaje da pati i da više ne razmišljam o stvarima koje su mi do juče bile svakodnevnica.
Iz Turske smo se vratili u septembru, a transplantacija je bila krajem jula. Brat i snaja su kolima došli po nas dvoje. Tada sam se već osećao prilično dobro, lepo sam se oporavljao. U putu smo pravili pauze i lepo stigli do Beograda.
Danas je prošlo više od tri godine od operacije i ja potpuno normalno živim. I dalje sam u kontaktu sa bolnicom u Turskoj i kod njih sam već bio na pet kontrola.
Sredstva za transplantaciju sam skupljao preko organizacija „Budi human“ i „Pokreni život“. Prvobitno je prikupljeno 50 hiljada evra, a onda naknadno još 70 hiljada evra. Sama transplantacija je koštala 25 hiljada evra, ali zbog niza komplikacija moje lečenje je trajalo još više od mesec dana u njihovoj bolnici. U prikupljanju novca najviše su mi pomogli moji drugovi sa folklora i mamine kolege sa posla.
Prošlo je tri godine od transplantacije. Pre godinu dana sam se zaposlio i bavim se sklapanjem ikona. U tom poslu sam se jako pronašao. Slobodno vreme provodim obilazeći manastire po Srbiji, a vratio sam se i folkloru i ove godine imao prvi koncert posle transplantacije.
