Ili da dižeš ruke od sebe ili da živiš sa nadom da će se nešto promeniti

Tog perioda se danas sećam kao jako emotivnog. Moram da idem na dijalize, dijaliza se ne može nazvati lečenjem, ona me je održavala u životu, jer su moji bubrezi otkazali. Nije lako, nije jednostavno, posebno na početku, dok se još privikavaš puno je izazova, potrebno je vreme da se organizam navikne. Činjenično stanje je da moraš da se navikneš, a ključ svega je ta vremenska nepoznanica koliko sve to može da traje, koliko vremena će proći u čekanju. To je igra sa vremenom par dana ili par meseci, godina ili decenija… dok ljudi čekaju na organ. Ljudi koji završe na dijalizi se lako mire sa tim stanjem, kao da je sada to njihov život, bez velikih očekivanja. Kod mene je uvek postojala nada, nada da će se taj poziv desiti – ili da dižeš ruke od sebe ili da živiš sa nadom da će se nešto promeniti, da će krenuti na bolje.

Nisam bila od onih pacijenata koji grčevito žive uz telefon, koji se na svaki poziv sa nepoznatog broja pitaju da li jeste ili nije. To je verovatno bio neki moj mehanizam odbrane, sebi nisam dozvoljavala da živim pod presijom. Da li će danas telefon da zazvoni pet puta sa nepoznatim brojem, neće me brže ili sporije dovesti do željenog cilja. Kad se neke kockice poklope, desiće se. Kada se desio taj poziv – on je bio taj!

Nedelje popodne, završavala sam neke obaveze i planirala sa svojom kumom da popijem kafu. Živimo jedna preko puta druge i često preko prozora dogovaramo koja kod koje dolazi, koja kuva kafu. Čekajući da stigne, videla sam da mi vibrira telefon, nepoznat broj, i pomislim ko može da me zove u 19.15 h, nedeljom popodne. Ali imala sam neki čudan osećaj, ne umem to da objasnim, ali osećala sam se drugačije.

Javim se i samo čujem: „Olivera, imamo potencijalnog donora za vas, postoji mogućnost da su veća poklapanja sa vama. Da li ste vi dobro?“

Već sam bila u šoku, počele su da me obuzimaju emocije, nisam znala kako u tom trenutku da odreagujem. Rekli su mi da u naredna dva sata treba da stignem u Klinički centar Vojvodine i da se nadamo najboljem.

U tom trenutku mi je stigla i kuma, sećam se da sam stajala zaleđena i da sam počela da plačem. Onda sam se sumanuto kretala po stanu, skupljajući stvari, dokumenta, pravila sam plan ko će da me vozi… Par sati kasnije smo u Novom Sadu, odrađene su sve analize i ti rezultati se čekaju više sati.

To je bio 10. na 11. avgust, topla letnja noć, sedeli smo u parku ispred klinike i čekali. Ili ću ujutru na burek ili ću na operativni sto. Do 3 h smo čekali rezultate, tu je bila moja porodica, familija iz Novog Sada, moj drug iz udruženja koji je uspešno transplantiran i u celoj toj gunguli bila sam potpuno super, potpuno opuštena. Nisam se plašila. Najgore što može da se desi je da budem odbijena, što nije prijatna situacija, ali kroz rad sa ljudima u udruženju prošla sam njihova iskustva. Drugačije je kad to doživljavaš na svojoj koži, ali sam se trudila da me to ne remeti. Ako me odbiju, idemo kući. Sutra je ponedeljak, treba da idem na dijalizu i život se nastavlja svojom rutinom. Ako me izaberu, to je super, novo iskustvo, nova avantura i novi život.

Bilo je pozvano nas petoro – tri muškarca, jedna žena, Biljana, koja je članica našeg udruženja i koju sam znala od ranije, i ja. Oko pola četiri ujutru su stigli rezultati i sve su nas pozvali u ordinaciju. Bilo je nekoliko lekara iz timova za transplantaciju. Biljana i ja smo kao dve štreberke sele jedna do druge, a ta tri momka su sedela iza nas. Njih trojica su bila pozivana po nekoliko puta pre toga i uvek su vraćani, jer je kod njih postojala komplikacija koja zahteva dodatno lečenje. Lekar je odmah rekao: „Momci, znamo se, znate kakva je situacija, nažalost nećete moći ni ovaj put da budete vi ti.“

Biljana i ja smo se samo pogledale dok se lekar njima obraćao u množini. Samo smo ćutale, a onda je Bilja skočila i rekla: „Doktore, da li to onda znači da ćemo nas dve da budemo transplantirane?“ Odgovor je bio potvrdan. Poslali su nas da se pozdravimo sa porodicama i da krenemo na odeljenje transplantacije. Izašle smo iz ordinacije i zagrlile smo se. Obema nam je to bio prvi poziv i odmah se desilo.

U tom trenutku mozak mi radi trista na sat, krenula sam tati da pričam šta sve treba da uradi – da obiđe baku u domu, da mi čuva mačku, da mi pazi na stan. On je samo slušao i plakao od sreće.

Onda su nas odveli na odeljenje transplantacije i oko šest sati smo spuštene u salu. Razne su mi slike prolazile kroz glavu –  dragih ljudi i dragih slika iz života – kao neko opraštanje, ali ne u ružnom smislu, nego kao neki pređašnji period i sada ide veliki zarez. Sve što je bilo lepo može da se ponovi od onog momenta kad se probudim, sve što je bilo loše ne može se zaboraviti, ali neka ostane pre te anestezije. Bila mi je mama na pameti, koja nije živa. Mama nije ni znala da sam bolesna.

Sledeće čega se sećam je buđenje. Tu je mnogo lekara, pregledi, i od tog trenutka krećemo dan za danom. Prvo ti kažu da ne brineš, da je sve u redu, da sve funkcioniše, da prate, ali da nema razloga za brigu. Osećam bol, osećam rez, osećam da ne znam gde sam, ali imam taj neki unutrašnji osećaj da je sve okej. Imala sam sreću da je od starta sve funkcionisalo kako treba. Oporavak je spor, nije pretežak, ali svakako nije ni lak. Ide nekim svojim tempom, organizam te vodi, ali u pozitivnom smeru.

Danas sam više od tri nedelje kod kuće, na oporavku. Imam jedan dubok naklon timu lekara, bez lažne skromnosti ili ulizivanja. A onda i medicinskom osoblju koje radi na odeljenju za transplantacije. To su predivni, mladi ljudi, mladi tehničari, koji imaju toliko znanja, toliko empatije i toliko ljubavi prema tom poslu – ne znam da sam u skorije vreme imala prilike da to vidim. Njih je predivno gledati kako rade i kako brinu. Uvek su bili tu da mi pomognu, sa toliko pažnje, toliko požrtvovanosti.

Svako od nas može biti karika u lancu promene i podizanja svesti o važnosti doniranja organa. Ako danas odvojimo samo 60 sekundi i dragom članu porodice kažemo: „Želim da budem donor organa, jer svojim životom mogu da spasim i do osam života ljudi kojima je neki moj organ jedini lek da prežive, onda kada mene više ne bude.“ Ta osoba će reći nekom drugom sebi važnom za takvu odluku i lanac se nastavlja. Zato pričajmo. Podelimo. Ohrabrimo ljude oko sebe da i oni progovore. Jer jedno DA daruje novi život, a zajedno možemo više.